УЛОГАТА НА СЕМЕЈСТВОТО ПРИ ИНТЕРВЕНЦИЈА ВО РАНОТО ДЕТСТВО. ТЕОРЕТСКИ ПРИСТАП КОН УЧЕСТВОТО НА РОДИТЕЛОТ И ЗГОЛЕМУВАЊЕТО НА ЕФИКАСНОСТА НА ИНТЕРВЕНЦИЈАТА ВО РАНОТО ДЕТСТВО

 

ManfredPRETIS
Медицински факултет, Хамбург,
Германија

 

FAMILIES’ FIRST IN EARLY CHILDHOOD INTERVENTION. A THEORETICAL APPROACH TOWARDS PARENT’S INVOLVEMENT AND INCREASE OF EFFICIENCY OF THE
EARLY CHILDHOOD INTERVENTION

 

 

Manfred PRETIS
Medical School Hamburg,
Germany

 

Вовед

 

 

Background

Демографските податоци во Европа (1) и во дру­­гите земји, на пр. Австралија (2), опи­шу­ва­­ат општо зголемување на биолошко-пси­хо­ло­ш­ко-социјалната ранливост на децата и адо­­лесцентите. За околу 20% од децата е ут­вр­де­но дека имаат потреба од услуги по­вр­за­ни со поддршка или терапија. Претворено во број­ки, овие податоци покажуваат дека во гру­­пата на деца од 0 до 3-годишна возраст, 18.000.000 деца во ЕУ-27 земји, имаат по­тре­ба од некој вид на поддршка, во контекст на ме­­дицинско, социјално или едукативно поле. За среќа, не сите од овие деца би имале потреба од сложени интердисциплинарни ин­тер­вен­ци­­и, но сепак може да се процени дека 6% од де­­цата се со ризик да развијат хендикеп или пак веќе покажуваат симптоми на инвалидност (3).

 

The demographic data both in Europe (1) and in the other countries, e.g. in Australia (2), describe general increase in the bio-psycho-social vulnerability among children and adolescents. Nearly 20 percent of the children are identified as “in a need” of services related to support or therapy. Converted into numbers the findings mean that within the 0-3 year age group in EU-27, up to 18.000.000 children are in a need of some kind of support (medical, social or educational). Fortunately, not all of these children will require complex inter­disciplinary interventions. However, it can be estimated that up to 6% of the children are at a risk to become disabled or show symptoms of established disabilities (3).

 

 

 

Табела 1. Традиционални ризични групи при интервенцијата во раното детство

 

Table 1. Traditional risk groups in the Early Childhood Intervention

Особено програмите за интервенција во ра­но­­то дет­ство (ИРД) од 1970 година се соз­да­де­­ни да спре­чат развивање на инвалидност кај овие ран­­ли­ви групи и повеќето ЕУ-27 земји обез­­бе­дуваат ИРД-услуги преку рано от­кри­ва­ње, под­дршка и интервенција за децата со ри­­зик (4).
Терминот ИРД сам по себе може да биде збу­­ну­вачки: Во некои земји (Австрија, Швај­ца­­ри­ја) ИРД е сфатена како конкретна ус­лу­га за под­­дршка на лицата со инвалидност, ли­ца­та со ри­з­ик или ранливите категории на деца (по­­ме­ѓу 0 до 3 и 6-годишна возраст). Во овој кон­­тек­ст интервенцијата во раното детство е сфа­­тена како „трговска марка“ со сопствен про­­фес­ио­на­лен профил и конкретни легални рам­­ки кои им овозможуваат на децата и нив­ни­те се­меј­ства да имаат право на овие ус­лу­ги (5-6). И по­крај соодветното застапување на ус­лу­гите за ИРД, останува отворено пра­ша­­ње­то дали по­тре­бите на родителите се за­до­­во­лени со овие услу­ги. Можеби е хи­по­те­тич­­ка претпоставка дека ангажираноста на ро­­ди­те­лот претставува еден од главните фак­тори по­вр­зани со ефи­кас­нос­та на ус­лу­ги­те, но се­пак воведувањето на се­мејно ориен­ти­рана практика може да биде не­си­гурна, осо­бе­но кога е поврзана со нови ран­ли­ви целни гру­пи.

 

Since 1970 the Early Childhood Intervention programs (ECI) are especially designed to prevent further development of disabilities among these vulnerable groups and most of the EU-27 countries provide ECI services in terms of early detection, support and intervention for children at risk (4).
The term ECI itself might be confusing: In some countries (Austria, Switzerland) the ECI is understood as a specific service providing support for the disabled, the ones at risk or the vulnerable children (aged between 0 to 3 and 6). In this context, the early childhood intervention is seen as a “trade mark” with a professional profile and a specific legal framework in the provision of children and families entitled to obtain these services (5-6). Besides the sufficient coverage of ECI services, it still remains open the question of whether the services manage to satisfy the needs of the parents. It might be hypothesised that parental involvement represents a main factor related to efficiency of services. However, the implementation of family centred practice might be under question, especially related to new vulnerable target groups.

 

 

 

Методологија

 

Methodology

Овој труд е основан врз синтеза на ли­те­ра­ту­ра­­та поврзана со ангажираноста на ро­ди­те­лот во ИРД и ефикасните показатели во тоа поле. Дис­кутирани се прашањата поврзани со де­фи­ни­циите и организацијата на ус­лу­ги­те (вклу­чувајќи ги исплатливата и кон­цеп­туал­­на­та позиција на родителите).

 

This paper is based on a literature synthesis related to the parents’ involvement in the ECI programmes and the indicators for their efficiency. The issues such as the definition and organisation of services (including cost-effectiveness and conceptual position of the parents) are also discussed.

 

 

 

Резултати

 

Results

Во повеќето земји од ЕУ терминот ин­тер­вен­ци­­­ја во раното детство се однесува на по­ши­ро­ко општо познавање на каква било под­дрш­ка за децата и родителите во раните го­ди­ни, вклу­­чуваќи ги раното откривање, ра­на­та ди­јаг­но­­за и раната поддршка (7). Во овој по­ши­рок кон­­текст, интервенцијата во раното дет­ство вклу­­чува секакви медицински, те­ра­певт­ски, пе­­дагошки и посебни образовни ус­лу­ги. Во САД, ИРД повеќе се однесува на пред­учи­лиш­ни­те програми, а додека во ев­роп­ска­та култу­ра ИРД е сфатена како „програми за до­маш­на по­се­та“. Оваа разлика во тер­ми­но­ло­ги­ја­та ја отеж­нува споредбата помеѓу ус­лугите и нив­на­та ефикасност.  
Генерално, услугите на ИРД вклучуваат (во за­вис­­ност од локалната структура и ис­то­рис­ки­от раз­­вој):

  • програми за домашна посета (најчесто по­се­­­та еднаш неделно);
  • трансдисциплинарни тимови во со­ци­јал­но-пе­дијатриските центри, болници и кли­ни­ки кои нудат оценување и ин­тер­вен­ци­ја;
  • трансдисциплинарни НВО-центри со „ти­мо­­ви кои работат со детето“ кои вклу­чу­ва­ат дефектолози, говорни или фи­зио­те­ра­пев­ти, медицински доктори итн. (еднаш не­дел­но);
  • инклузивни групи за дружење;
  • инклузивни услови во градинките.

 

In most EU countries the term early childhood intervention refers to a general understanding of any kind of support for children and parents in their early years, including early detection, early diagnosis and early support (7). In this wider context, early childhood intervention includes any medical, therapeutic, pedagogical, psychological and special educational services. Within the United States, the term ECI refers more to pre-school programs and within the European tradition the ECI would be seen as “a home visiting programs”. This terminological difference makes it difficult to compare the different services and evaluate their efficiency.
Generally, the ECI services include (depending on local structures and historic developments):

  • home visiting programmes (mostly one visit per week);
  • trans-disciplinary teams in “socio-paediatric centres”, hospitals and clinics, offering assessment and intervention processes;
  • trans-disciplinary NGO-based centres with “teams helping the child”, including special educators, speech or physical therapy, medical doctors etc. (these sessions are mostly provided once a week);
  • inclusive play groups;
  • inclusive kindergarten settings.

Трошоците поврзани со заштитата од пречки во развојот се помеѓу 3 000 и 6 000 евра по де­­те во календарска година (5) и најчесто се бес­­платни за родителите. Поради ком­плекс­ни­те потреби (медицински третман, сти­му­ла­ци­ја преку посебно образование, поддршка на ро­дителите), финансискиот систем сè уш­те се оби­дува да најде оптимален сооднос и ал­го­ри­там помеѓу здравствените, со­ци­јал­ни­те и обра­зовните услуги. Во ЕУ не постои пра­вило поврзано со овој проблем: во некои зем­ји моделите на кофинансирање се под над­зор, додека во други, одговорноста паѓа врз поединецот. Сепак важно е да се нагласи дека  Karoly (8) пресметал социјална добивка од инвестиција помеѓу 1,27 и 17 американски до­лари за секој вложен долар. Децата нај­чес­то остануваат 2 години во програмата. Про­сеч­на­та возраст на нивно вклучување или пре­по­рака за вклучување е 27 месеци (9).
Оценувањето на ефикасноста на програмите е клучен проблем за родителите (дали му по­ма­га на моето дете?) и луѓето што ја пла­ни­ра­ат политиката (дали се исплатливи?). Со оваа дис­ку­сија различни парадигми може да бидат наб­људувани: во текот на 70-тите и 80-тите ИРД-програмите создадоа ореол со надеж дека доколку се обидеме доволно упорно и рано, би можеле да ја „излечиме“ ин­ва­лид­нос­та. Историските податоци покажаа по­зи­тив­ни ефекти од заштитата, но и покрај тоа, ме­то­до­логијата на истражувања и недо­ста­то­кот на податоци за трајниот ефект претставуваат глав­ни методолошки слабости. Dunst и сор. (10) откри само 10% „објаснета промена“ која настанала како резултат на програмите за ИРД. Не е чудно што во последната декада овој (минат) оптимизам полека е заменет со „реал­ност“ за можните ефекти. Brooks-Gunn (11) провокативно прашува дали сè уште се ве­ру­ва во „магијата“ на програмите за ИРД.
По­широко е прифатено дека периодот од ра­ѓа­ње­то до петгодишна возраст е прилика, но и ранлива возраст за развој на здрави фи­зич­ки, социјални, емотивни и когнитивни на­ви­ки. Варијацијата во искуствата од раното дет­ство се манифестираат преку разликите во учи­лишната подготвеност, во целосната со­ци­јална инволвираност. Од тоа што го по­ка­жу­ваат податоците од пропратни ис­тра­жу­ва­ња (12) може да се заклучи дека овие праз­ни­ни се поврзани со потенцијалот за развој чес­то постоечки поради разни органски или со­ци­јални фактори.
Во неодамнешно истражување, Hurtado и сор. (13) открија дека говорот на заштитниците е по­врзан со исходите од говорниот јазик на де­тето. Честиот разговор со децата во овој кон­текст има влијание врз јазикот на детето. Колку повеќе зборови слуша детето, толку по­брзо се зголемува неговиот вокабулар по­ме­ѓу 14 и 26-месечна возраст. Исклучителна но­вост сепак е фактот дека, колку повеќе збо­ро­ви учи детето во својата втора година од жи­во­тот, толку е поголема (когнитивната) бр­зината на процесирање кај децата на 25-ме­сечна возраст. Понатаму, брзината на про­це­си­рање и вокабуларниот фонд на 25-ме­сеч­на возраст се основни показатели за ре­зул­та­ти­те од стандардните тестирања за јазик и соз­на­ва­ње на 8-годишна возраст. 
Поради тоа, учењето на јазикот во втората го­ди­на од животот може да биде сфатенo како сил­нa основа за академските постигнувања во училишната возраст. Поради тоа, зошто да се чека со програмите за стимулација на ја­зи­кот, особено кај познатите ризични групи? Го­ре­споменатата средна возраст за вклу­чу­ва­ње или препорака за вклучување во про­гра­ми­те за ИРД во 27-от месец на детето, во Ав­стри­ја се смета за задоцнета возраст за ис­ко­рис­тување на „прозорецот на можности“ по­ме­ѓу првата и втората година од животот на де­те­то.
Општо кажано, Guralnick (14) укажува дека сис­темите за интервенција во раното детство за деца со инвалидност или ризик од ин­ва­лид­ност мо­же да бидат високо ефективни, и да по­ка­жу­ва­ат високи исходи помеѓу 0,50 и 0,75. Ова значи  (мерено во класични IQ поени) дека интервенцијата во раното детство го зго­ле­мува капацитетот на детето помеѓу 7,5 и 11 поени на IQ-скалата, што прави значителна раз­лика. Сепак, овие ефекти мора да бидат вни­ма­тел­но проучени. Guralnick (15) укажува дека про­грамите за домашни посети, вклучувајќи го и образованието на родителот, покажуваат осо­бено голем ефект врз развојот на детето и не­го­вото одгледување од страна на ро­ди­те­ли­те.  Со зголемените програми за домашни по­сети или со зголемената интервенција во ра­но­то детство во предучилишни услови (во от­сус­тво на експлицитна инклузија на ро­ди­те­ли­те) не се постигнуваат овие високо заш­тит­ни ефекти. 
Сепак, горе опишаниот оптимизам мора да биде разграничен. Дури и ако постојат зна­чај­ни ефекти врз когнитивните и резултатите од однесувањето, овие ефекти се главно крат­ко­трајни. Позитивните резултати често се на­ма­лу­ваат со текот на времето. 
Дури и ако ефектите поврзани со социјално-емо­тивниот развој на детето и способноста на родителите за одгледување покажуваат по­ма­ли ефекти наречени „индиректни ре­зул­та­ти“ (0,25 до 0,45), тие се повеќе значајни и подолготрајни: програмите за ИРД се по­вр­за­ни со пониски стапки на вклучување во по­себ­но образование или задржување на оцен­ки, како и други резултати во адо­лес­цен­ци­ја­та и периодот на целосна зрелост.    
Не постои доказ за негативните ефекти од про­грамите за ИРД врз децата во различни ис­трaжувања (16). Генерално, долгорочните ефек­ти позитивно се одразуваат во со­ци­јал­но­то однесување.
Уште една лекција од истражувањето по­ка­жу­ва дека интервенцијата во раното детство де­лу­ва, доколку програмите успеале да ги вклу­чат родителите, да ја зголемат чув­стви­тел­носта кон развојните потреби на нивните ран­ливи деца и да ги почитуваат потребите на родителите (17). 
На­кратко, ИРД се чини дека е поефективна доклоку:
а) програмите се спроведуваат со добро обу­чен кадар;
б) имаат помал сооднос на деца-персонал (ко­га станува збор за програми спро­ве­де­ни во центри);
в) програмата е структурирана и добро коор­динирана.

 

The costs related to the prevention of further disability ranges between 3.000 to 6.000 Euros per child per calendar year (5), and it is mostly free of charge for their parents. Due to the complexity of the needs (medical treatment, special educational stimulation, parental support), the financing system still tries to find the optimal ratios and algorithms between the health, social and educational services. No rule can be found within the EU related to this issue; in some countries co-financing models are observable, while in other, the functioning of single responsibilities. However, it is important to emphasize that Karoly (8) calculated a social return on investment between 1.27 and 17 US dollars. The children usually stay 2 years in the program. Mean entrance age or referral to enter the program is 27 months (9).
The assessment of the programs’ efficiency is a key issue for the parents (does it help my child?), researchers (are our models adequate?) and policy planers (is it worth the money?). Within this discussion, variety of paradigms can be observed. During the 70’s and 80’s, the ECI programs created a nimbus of “hope”: if we try hard an early enough, we might “cure” the disability. The historical data showed positive prevention effects, however the methodology of studies and the lack of long term data, signifies mayor methodological weaknesses. Dunst et al (10) in his meta-analysis assessed the amount of only 10% “explained variance” as a result of the ECI programs. There is no dough why in the last decade this (former) optimism was slowly replaced with a “realism” of the possible effects. Brooks-Gunn (11) provocatively questions whether we still believe in the “magic” of the ECI programs.
It is broadly accepted that the period between birth and the age of five is a period for opportunities and vulnerability of the healthy physical, social, emotional and cognitive development. Variations in the early childhood experiences are manifested trough the disparities in school readiness and full participation within society. Follow up data shows (12) that these gaps related to the developmental potential often persists due to the early organic or social factors.
In one recent study, Hurtado et al. (13) discovered that the care giver’s speech is associated with the children’s language outcomes. The quantity of talking to the children in this context influences the language of the child. The more words the children between 14 and 26 months hear, the quicker their vocabulary grows. The outstanding news is that, the more words the children learn within their second year of life, the faster is the (cognitive) processing speed of the children at 25 months of age. Furthermore, the processing speed and vocabulary knowledge at 25 months of age, strongly predicts their performance on standardised tests of language and cognition at the age of 8.
Therefore, the language acquisition in the second year of life can be seen as a strong predictor of the child’s academic skills at his/her school age. Then, why wait with the language stimulation programs, especially for the already known risk group? The above mentioned mean age of 27 months of entry or referral to entry within the ECI programs, in Austria is seen as too late for the child to reach the so called “window of opportunity” between the 1st and the 2nd year of life.
Generally speaking, Guralnick (14) points out that early childhood intervention systems for children with disability or at the risk, can be highly effective yielding outcomes raging between 0.50 and 0.75. This means (measured in IQ points) that the early childhood intervention increases the capacity of a child between 7.5 and 11 points measured on the IQ scale, which makes a valid difference. However, these effects have to be studied carefully. Guralnick (15) points out that home visiting programmes, in particular the ones including parental education, show the highest effect on the child’s development and the rearing competence of the parents. Mere home visiting programmes or mere early childhood intervention in pre-school settings (without explicit inclusion of the parents) do not show these high preventive effects.
However, the above described optimism has to be differentiated. Even if there are significant effects on cognitive and behavioural measures, these effects represent mainly short-term effects. Favourable gains often shrink in size over time.
Even if the effects related to the socio-emotional development of the child and the rearing competences of the parents show smaller effect (from 0.25 to 0.45) they are more substantial and long-lasting in terms of so called “indirect outcomes”; the ECI programs are associated with the lower rates of special educational placements or grades retention, as well as with the other outcomes in the adolescence and adulthood. No evidence of negative effect of the ECI programs over the children is found in diverse studies (16). Generally, long-term effects have found persistent positive effects in their social behaviour.
Evaluation shows that the early childhood intervention primarily functions based on the programs’ success to involve the parents, increase the sensitivity towards the develop­mental needs of their vulnerable children and respect the needs of the parents (17).
In short, the ECI seems to be more efficient if:

  • the programmes are running with better trained staff;
  • the programmes (in terms of centre-based programmes) have smaller child to staff ratio;
  • the programmes are structured and well coordinated.

Значајната корелација помеѓу фреквенцијата на програмите (единици неделно) и ре­зул­та­ти­­­те сè уште се под дискусија. Некои по­да­то­ци укажуваат на повисока ефикасност кај де­ца­та со аутизам. Лоша вест: сите три фактори за „успех“ се поврзани со (финансиските ре­сур­си) тренирањето на персоналот, соод­но­сот дете-персонал и структурата (која често бара комуникација) и фреквенцијата (ча­со­ви/не­­дела) која може да биде поврзана со де­ца­та со ау­тизам.
Лесните влез-излез врски во склоп на сло­же­но­то поле на интервенцијата во раното дет­ство не може да се сметаат за резултат од ин­тер­венцијата во раното детство, која често е по­врзана со сложената интеракција помеѓу по­тенцијалните фактори, карактеристиките на програмата и карактеристиките на про­фе­сио­налните вештини и односи кои ги вклу­чу­ва­ат посредничките професионални ка­рак­те­рис­тики, како што се професионалните веш­ти­ни и односи. Слика 1 прикажува поед­нос­та­вен преглед на факторите поврзани со ре­зул­татите од интервенцијата во раното дет­ство.

 

The significant correlation between the frequency of the programs (units per week) and the outcomes is still under discussion. Some data indicate higher efficiency related to children with autism. The bad news is that all three “success” factors are associated with (financial resources): staff training, child/staff ratio and structure (which usually requires communication) and possibly the frequency (hours/week) is related to the children with autism.
Easy input-output relationship within the complex nature of the early childhood intervention cannot be found, as the outcome of the early childhood intervention usually is related to the complex interaction between the parental factors, the programme features and the child’s characteristics, including the mediating specialized features like professional skills and attitudes. Figure 1 represents simplified overview of the factors related to the outcome of the early childhood intervention.

 

 

 

Слика 1. Формирање на варијаблите кај ИРД

 

Graph 1 Modelling variables in the ECI

 

 

 

Особено Guralnick (18) ја опишува ин­тер­дис­ци­­плинарноста на родителските вештини, ка­­рак­теристиките на детето и ка­рак­те­рис­ти­ки­те на програмата кои придонесуваат за ефи­­кас­нос­та на интервенцијата. Добрата вест е дека пос­тои меѓународен научен кон­сен­зус дека уло­га­та на родителите во про­це­сот на ин­тер­вен­ци­ја е суштински поврзана со пре­вен­тив­ни­те ефекти на применетите ус­лу­ги. Само до­колку родителите како при­мар­ни заш­тит­ни­ци се сфатени како партнери кои целосно учес­твуваат, процесот на ин­тер­вен­ција во ра­но­то детство може да биде ефи­ка­сен.
Те­­ковната анализа (17) особено ги нагласува важ­­носта на детето и семејството како про­ме­н­ливи и фокусот на семејството кон ре­зул­­та­ти­те од интервенцијата во раното де­т­ство. Guralnick (15) прикажува дека за ИРД ме­­ѓу­на­родниот консензус гласи:
а)  присвојување на пристап фокусиран на се­­меј­ството;
б) потреба од индивидуална интервенција;
в) обезбедување на координација на услуги под­држани со истражување и
г) проширување на општо прифатените вред­­ности и принципи.
Според тоа основата на интервенцијата во ра­­ното детство е интеракција. Важно е да се на­­гласи дека дури и со интензивна ин­тер­вен­ци­­ја еден на еден - професионалец-дете, це­лос­­ни­те и долгорочните резултати ќе зависат од обезбедувањето на учество на целото се­меј­­ство. Учеството во оваа смисла вклучува:
a. интеракција помеѓу детето и семејството и
b. интеракција  помеѓу професионалците и системот дете/семејство.
Овој пронајдок е важен бидејќи тра­ди­цио­нал­­ните методи за поддршка (фи­зио­те­ра­пи­ја, те­ра­пија за говорот, професионална те­ра­пи­ја итн.) се главно поврзани со ин­те­рак­ци­ја­та по­меѓу терапевтот и детето и не се фо­ку­­си­ра­ат на интеракцијата помеѓу ро­ди­те­ли­те и де­те­то.
Зошто интеракцијата е толку важна за ин­тер­ве­н­ц­ијата во раното детство и процесите за под­­дршка?
Релевантните интеракции со мали деца нор­мал­­но се одвиваат во текот на секојдневните ак­­тивности. Ова ја вклучува можноста по­го­ле­­ми­­от дел од родителите разумно да ор­га­ни­­зи­ра­ат срдечна и неинклузивна шема на ин­­те­ракција која би му овозможила збо­га­ту­ва­ње на знаењето и вештините на нивното дете. По­ра­ката која можат да ја понесат ро­ди­­те­ли­те и професионалците е: сè се сведува на по­ка­жу­вањето емпатија. Според тоа, ефек­­тив­нос­та на програмите за интервенција во ра­но­то детство зависи од способноста на про­­гра­ма­та да изгради или обнови такво ниво на ем­патија во семејните навики на ин­те­ракција. Поврзано со професионалците, ше­мата на ин­те­ракцијата во семејството кон раз­вивање и под­дршка има за потреба гра­де­ње и постоење на (наставни) партнерства по­ме­ѓу про­фе­сио­нал­ци­те и родителите.

 

Guralnick (18) especially describes this interdependency of the parental features, the child’s characteristics and the programme characteristics which contribute to the efficiency of the intervention. The good news is that, there is an international scientific consensus that the role of the parents in the processes of early childhood intervention is crucial-related to the preventive effect of applied services. If only the parents (mainly) as primary caregiver are understood as fully participating partners, the process of early childhood intervention can be efficient.
Current analysis (17) point out the importance of the child and the family variables and family centeredness, related to outcomes of early childhood intervention. Guralnick (15) summarizes the international consensus on ECI:

  • adopting a family centred approach;
  • requiring individualised intervention;
  • ensuring coordination of services supported by researches and
  • in addition to generally agreed upon values and principles

The basis of the early childhood intervention is therefore a process of interaction. It is important to emphasise that even with a rather intense one to one, professional to child involvement, full and long-term intervention outcomes will depend on ensuring optimal family patterns of interaction. The interaction in this context includes:
a. the interaction between the child and the family and
b. the interaction between the professional and the child/family system.
This finding is important as traditionally the methods of support (physiotherapy, speech therapy, occupational therapy etc.) are primarily related to the interaction between the therapist and the child and not focusing on the interaction between the parents and the children.
Why is the interaction related to the early childhood intervention and support processes so relevant?
Relevant interactions with toddlers usually take place within the daily life activities. This includes the ability of most parents to sensibly organise an effectively warm and non-inclusive pattern of interaction, appropriate to enhance their child’s knowledge and skills. The moral for professionals and parents to remember is: it’s all about giving empathy. Therefore, the effectiveness of the early childhood intervention programmes depends on the programme’s ability to establish or restore an empathetic level of family patterns of interaction.  The interaction pattern in the family system to achieve development and support requires formation and existence of (instructional) partnerships between the professionals and the parents.

 

 

 

Дискусија

 

Discussion

Како може професионалец за ИРД да ги пре­не­­се овие потреби за (наставно) партнерство?
а.  Професионалците се свесни дека ро­ди­те­ли­те на ранливите деца се примарните лу­ѓе за кои детето ќе се поврзе емотивно и со­ци­јал­но, или како што еден татко изјави на еден европски состанок во Брисел:  ниш­то за мене без мене. Родителите се сфа­тени како примарни експерти по­вр­за­ни со ор­га­ни­зирањето на секојдневниот жи­вот на нив­ното дете. Професионалците мо­же да при­донесат со стручното знаење по­врзано со дополнителните „можности“.  
б.  Соработката на потребните полиња (со­ци­јал­­но, медицинско и образовно) се ос­тва­ру­ва следејќи ги потребите на родителите. Притоа професионалците треба да бидат свес­ни за потребите и капацитетот на ро­ди­те­лите кои се во состојба да придонесат со нивните можности.
в. Ова ја нагласува важноста за користењето на заеднички јазик со родителите, на при­мер: разбирање на сите документи по­вр­за­ни со процесот на интервенцијата во ра­но­то детство. 
г. Процесот на партнерство е основан врз взаем­но одлучување. Ова значи дека ро­ди­те­лите се видени како еднакви партнери за носење одлуки во процесот на ин­тер­вен­ци­јата во раното детство. Во најдобар слу­чај, родителите имаат можност да од­би­раат помеѓу различни програми ос­но­ва­ни врз докази.
д. Да се знае кој што прави и зошто, во парт­нерс­твото. Ова значи дека родителите има­ат структурна и влијателна тран­спа­рент­ност. Споредбен пристап, на пр., е на­пра­вен во состав на специфичен европски про­ект (19), каде на родителите во состав на инструментот за отпорност им се обез­бе­ду­ва пристап до процесот на до­ку­мен­та­ци­јат­а од професионалците.
Како што е погоре наведено, учеството на ро­дителот  може да биде сфатено како клу­чен фактор поврзан со влијанието и пре­вен­тив­ни­от карактер на програмите за ин­тер­вен­ци­ја во раното детство. Во овој контекст, праз­нина во растот може да биде забележана по­ме­ѓу родителите.
Во последните декади во повеќето земји од ЕУ, родителите на децата со посебни потреби фор­мираа силни родителски здруженија и го на­метнуваа своето влијание врз креаторите на политиката и другите организации. Ини­ци­ја­тивите како што се „Луѓето на прво место“ и др., кои се фокусираа на це­лос­ното учество на луѓето со инвалидност, иг­раат значајна улога и ја поддржуваат идејата за вклучување и учество. Не постои сомнеж дека родителите на децата со посебни по­тре­би сè повеќе и повеќе се во состојба да ги из­ра­зат своите потреби поврзани со услугите.
Сепак треба да земеме предвид дека тра­ди­ци­он­алните целни групи кај ИРД се дра­ма­тич­но променети во последните години: по­ве­ќе од 50% деца во програмите не може да се наречат „со инвалидност или со ризик“, по­ве­ќе­то од овие деца доаѓаат од околина со со­ци­јални недостатоци, сиромаштија, ми­гра­ци­ја или со мен­тални здравствени проблеми. Овие се­меј­ства во иднина би претставувале пре­дизвик за формирање на партнерства, би­деј­ќи често родителите во ИРД не ги сметаат соп­ствените деца за ранливи. Сепак, оваа ран­ливост зна­чи­тел­но е поврзана со ризик-фак­торите како што се невработеноста, нис­ко­то образование, си­ро­маш­тијата, ми­гра­ци­ја­та, менталните здрав­стве­ни проблеми. 
Зош­то учевството на родителите поврзано со но­вите целни групи може да претставува пре­диз­вик за професионалците?
Во областа на децата со забележлива по­пре­че­ност, се чини дека е полесно да ги насочите ро­ди­те­ли­те кон потребите на детето, бидејќи ро­ди­те­лот во повеќето ситуации би сакал да го под­држи развојот на детето и би сакал да соз­да­де поквалитетен  живот за целото се­меј­ство.
Во второто сценарио, понекогаш родителите не се свесни дека недостигот на емпатија мо­же да создаде услови за растење во кои де­те­то би било со ризик да развие развојни про­бле­ми.
Како да се поттикне учеството и ан­га­жи­ра­нос­та и на семејствата со социјални не­дос­та­то­ци?

  • обезбедување на избор за родителите на пр.: можност да се избере помеѓу раз­лич­ни (основани докази) програми (домашна по­сета, предучилишни програми, обука на ро­дителите) како што е применето во Ка­на­да;
  • почитување на вредностите и (јазичните) ко­довите на семејствата. Повеќето пе­да­гош­ко-терапевтски јазици употребувани од професионалците се тешко разбирливи за родителите;
  • почитување на можните хиерархии на пот­реби: доколку во домот нема пари, нема што да се јаде, грижата на ро­ди­те­ли­те за соодветни стимулации на детето мо­же да биде секундарна;
  • почитување на временскиот распоред на ро­ди­телот; особено кога се работи за са­мо­хран родител, ИРД или програмата мо­же да претставува дополнителен стрес-фак­тор (покрај работата, пазарењето, ор­га­ни­зира­ње­то на грижата за детето);
  • користење на взаемно разбирлив јазик, ви­со­ка транспарентност и фокус врз де­те­то.

Зошто е потребно фокусирање на овие нови ран­­ли­ви групи? Особено Dunst и сор. (17) и Karoly (8) на економско ниво укажаа дека ИРД е специфично ефикасна и (економски) пре­вен­тив­на за овие (нови) високо ризични гру­пи, ка­де може да се забележи цврста  врска помеѓу со­цијалните недостатоци и мож­ните развојни риз­ици (вклучувајќи ги пос­тоечките пречки). И не се работи само за мож­ните 17 американски до­лари кои може да се заштедат доколку се вло­жи еден аме­ри­кан­ски долар во ИРД, нај­на­пред се работи за на­ши­те деца и иднината на на­шето оп­штес­тво.

 

How can a professional in the ECI programme address the need of (instructional) partnership?

  • Professionals are aware that the parents of vulnerable children are the primary emotional and socialisation persons for the child to attach to. This is well described in the expression of one father during one European meeting in Brussels; „nothing about me without me“. Parents are seen as primary experts related to the daily life organisation of their child; professionals might only contribute with expert knowledge related to some complementary “skills”.
  • Addressing the needs of the parents means to cooperate (social, medical or educational) and be aware of their needs and capacities. The parents are able to contribute with their capabilities.
  • This highlights the importance of using a common language among parents, e.g. in terms of understanding all documents related to the early childhood intervention process.
  • The partnership process is based on a joint decision making. This means that parents are seen as equal decision making partners in the early childhood intervention process. In the best cases, parents are able to choose between different evidence based programmes.
  • To know who is doing what and why within this partnership. This means that parents do have structural and formative transparency. A comparable approach, e.g. done within a specific European Project (19), where parents trough the instrument of resilience map are provided access to the documentation process of the professionals.

As the above mentioned, parent involvement can be seen as crucial factor related to the impact and preventive character of the early childhood intervention programmes. In this context, ever growing gap between the parents can be seen.
In most EU countries during the last decade the parents of disabled children tended to create strong parental associations and increase their influence over the policy makers and the programme organisations. Initiatives like in e.g. „People First“ etc., which focus on full participation of people with disability, play a key role and support the idea of involvement and participation. There is no doubt that the parents of the children with special needs are able to better express their needs related to services and else.
However, we have to consider that the traditional target group in the ECI in the last years is dramatically changing: More than 50% of the children in the programs cannot be labelled as “disabled or at a risk”. Most of these children come from a family with social disadvantage, poverty, migration or with mental and health problems. These families in future will represent the challenge of the “part­nership”, since they do not consider their children as “vulnerable”. However, this vul­ne­rab­ility correlates significantly with the risk factors such are: unemployment, low education, poverty, migration, mental and health problems.
Why the participation of parents’ related to these new target groups might be a challenge for professionals?
Considering the children with established disability, it seems easier to sensitize parents towards the needs of the children as the parents in the majority of situations wish to support the development of their child and wish to create better quality of life for the whole family.
In the second scenario, the parents sometimes are not aware that their lack of empathy might create rearing situations where the children at a risk do establish developmental problems.
How to foster participation and involvement in families with social disadvantage?

  • provide choice for the parents e.g. to choose between diverse (evidence based) programs (e.g. home-visiting, pre-school, parent training), like observed in Canada;
  • respect values and (language) family codes. Mostly the pedagogical/therapeutic languages of professionals is hardly understood by parents;
  • respect possible hierarchies of needs: if there is no money at home and nothing to eat, the worries of parents related to age-adequate stimulation of the child might be secondary;
  • follow time rhythms of the parents: especially in the context of a single parents  the ECI or other programme might represent another stress-factor (beside work, shopping, organising child care);
  • use a common understandable language, high transparency and focus on the child.

Why to focus on these new vulnerable groups? Dunst et al (17) and Karoly (8) pointed out on an economic level that the ECI is specifically efficient and (cost) preventive for these (new) high risk groups, where a strong correlation between the social disadvantage and the possible developmental risks (including established disabilities) can be seen. It is not only about the possible 17 US dollars which could be saved from investing in ECI, it is mainly regarding our children and the future of our society.

 

 

 

Citation:Pretis M. Families’ First in Earlychildhood Intervention.A Theoretical Approach Towards Parent’s Involvement and Increase of Efficiency of the Early Childhood Intervention. J Spec Educ Rehab 2012; 13(1-2):7-18. doi: 10.2478/v10215-011-0015-5

   

Article Level Metrics

 
   
Референци/ References    
  1. Hempel U. Erste Ergebnisse der KiGGSStudie zur Gesundheit von Jugendlichen in Deutschland. Robert Koch Institut: Frankfurt; 2006.
  2. Maybery D, Reupert, A, Patrick K, Goodyear M, Crase L. VicHealth Research Report on Children at Risk in Families affected by Parental Mental Illness. Melbourne: Victorian Health Promotion Foundation; 2005.
  3. Trost R. Frühförderung in Baden-Würtemberg. Bestandaufnahme und Perspektiven der Weiterentwicklung. Stuttgart: Ministerium für Arbeit, Gesundheit, Familie und Frauen; 1991.
  4. European Agency on Development in Special Needs Education. Early Childhood Intervention: Analysis of Situations in Europe - Key Aspects and Recommendations. [Online]. 2010 [cited 2011 Oct 15]; Available from URL: http://www.european-agency.org/publications/ereports/early-childhoodintervention/early-childhood-interventionanalysis-of-situations-in-europe-key-aspectsand-recommendations
  5. Pretis M. Early Childhood Intervention in Austria. Best Practice Examples, Projects and Future Challenges. Presentation, 2010 Feb 29, Ljubjlana.
  6. Pretis M. Early Childhood Intervention in Austria. In: Pretis M, editor. Early Childhood Intervention Across Europe. Ankara: Maja. [Online]. 2010 [cited 2011 Oct 15]p. 11-24; Available from URL:http://www.precious.at
  7. Eurlyaid. Manifesto. [Online]. 2010 [cited 2011 Oct 15]. Available from URL: http://www.eurlyaid.net
  8. Karoly LA, Kilburn R, Cannon JS. Early Childhood Intervention.Proves- - Results – Future Promise. Santa Monica: Rand; 2010.
  9. Pretis M. Frühförderung in Österreich. Graz, SHFI; 2000.
 
  1. Dunst CJ; Snyder SW; Mankinen M. Efficacy of early intervention. In: Wang MC, Reynolds MC, Walberg, editors. Handbook of special education. Vol 3. Oxford: Pergamon; 1989. p. 259-294.
  2. Brooks-Gunn J. Do You Believe In Magic? What We Can Expect From Early Childhood Intervention Programs. Social Policy Report 2003 17;1: 3-14.
  3. Laucht M, Esser G. Längsschnittforschung zur Entwicklungsepidemiologie psychischer Störungen: Zielsetzung, Konzeption und zentrale Befunde der Mannheimer Risikokinderstudie. Zeitschrift für Klinische Psychologie und Psychotherapie 2000 29,4: p. 246-262.
  4. Hurtado N, Marchman VA, Fernald A. Does input influence uptake? Links between maternal talk, processing speed and vocabulary size in Spanish-learning children. Developmental Science 2008 11;6: p 31-39.
  5. Guralnick MJ. Effectiveness of early intervention for vulnerable children: A developmental perspective. American Journal on Mental Retardation 1998 102: p. 319–345.
  6. Guralnick MJ. Why Early Intervention Works A Systems Perspective. Infants & Young Children 2011 24;1:´p. 6–28.
  7. Barnett SW. Maximizing Returns from Prekindergarten Education. [Online]. 2004 [cited 2011 Oct 15]; Available from URL: http://www.clevelandfed.org/research/conferences/ 2004/november/pdf/ barnett.pdf
  8. Dunst CJ, Hamby DW. Modeling the effects of early childhood intervention variables on parent and family well-being. Journal of Applied Quantative Methods 2007 2;3: p.268-288.
  9. Guralnick MJ. An Overview of the Developmental Systems Model for early Intervention. In: Guralnick MJ, editor. The Developmental Systems Approach to early Intervention. Baltimore: Paul H. Brookes; 2005. p 3–29.
  10. Kids Strengths Project [Online]. [2009] [Cited 2011 Oct 15];[23 screens] Available from: URL:http://www.strong-kids.eu

 

Share

Follow Us



FacebookTwitterLinkedinWikiBlogger

Share Us

MySpaceTwitterStumbleuponGoogle BookmarksRedditLinkedInMixxRSS FeedPinterest
 

Journal metrics

Publish with JSER

Indexed in