Просторот е ордината која заедно со сознанието за телото и времето го одредува егзистенцијалното поле и психичкиот развој. Слоевите во просторот се субјективен простор, додека објективен простор е движењето на екстремитетите во просторот. Објективниот простор е просторот од другата страна на телото, одда-лечениот простор или расположливиот простор. Текот на децентрација на мислењето со можност за перспектива, според Бојанин (1), „односот спрема просторот надвор од телото почнува да игра реална улога при вршењето на спонтаните активности и изведувањето на организираните движења“.
Ориентацијата е процес на користење на сетилата со цел да се утврди позицијата на поединецот и односот кон предметите од околината, додека во далечина ја вклучува и способноста за задржување на основната насока на движење за да може лицето да го помине патот од точката А до точката Б (2). Ориентацијата и мобилноста се взаемно условени: со ориентацијата се врши запознавање и оценување, а со мобилитетот совладување на просторот. Lowenfeld според Зигиќ (3) смета дека мобилитетот содржи две компоненти и тоа ментална организација и телесна локомоција. Менталната организација е способност на човекот да ја препознае својата средина, нејзината временска и просторна релација, а локомоцијата е способност за движење од едно до друго место. Значи менталната организација и движењето како темелни поими на мобилитетот се меѓусебно условени. Ако слепото лице е подвижно, а не знае да се ориентира, тоа не ќе може успешно да се движи во просторот и од друга страна, ако слепото лице добро се ориентира, но не е мобилно, тоа исто така нема успешно да се движи. Станимировиќ (4) вели дека лицето мора да биде целно ориентирано пред да ја постигне целната мобилност, а мобилноста ги вклучува сите движења и моторни вештини како што се падот на ногата, поставувањето на нозете на подлогата во смисла на линеарно движење, поставувањето на петицата на соодветно место, поставувањето на прстите од ногата како што треба, движењето нанапред и контрола на телото со цел да се одржи рамнотежата и центарот на гравитацијата, предвидувањето на нерамнините на тлото итн. За ориентација во просторот кај лицата со висок степен на оштетување на видот од посебно значење е аудитивната перцепција, бидејќи со нејзина помош овие лица ги локализираат звуците и промените во надворешната средина. Истражувањата во широк простор покажаа дека сигурната информација испратена од други извори, на пр: аудитивен, може да ја подобри проценката при локализирање на насоката. Morrongiello at all. (5) откриле дека звучните сигнали можат да го олеснат решавањето на просторните задачи и кај слепите деца и кај децата од контролната група на кои при испитувањето имале превези преку очите, но олеснувањето било многу позначајно кај слепите деца.
Децата со оштетен вид на една година старост имаат матурациона подготвеност за одење. Меѓутоа до „проодување“ најчесто не доаѓа во овој период. Fraiberg (6) смета дека проблемот кај ова дете е во тоа што нема што да го привлече да се придвижи нанапред бидејќи за него надворешниот свет сè уште не постои. Некои автори ова доцнење го објаснуваат со недостаток на ментална мапа во локомоцијата, недоволно развиена моторика, несигурност и презаштитничките ставови на родителите (7). Како фактор за доцнењето на мобилитетот се наведува и недоволно развиената слика на сопственото тело и непознавањето на положбата на телото во просторот. Познавањето на деловите од телото и воопшто доживувањето на сликата на телото се важни за ориентацијата во просторот, бидејќи сопственото тело честопати е единствената сигурна референтна точка. Велиме дека нешто се наоѓа напред, назад, од левата или десната страна, горе или долу во однос на нашето тело.
Worchel (8) потврдил дека слепите деца во однос на децата кои гледаат биле помалку успешни при задачи за ориентација во просторот во кои се барало да се помине пат кој ја претставува хипотенузата на триаголникот, а пред тоа децата биле водени по краците на триаголникот и обратно. Авторот заклучува дека должината на поминатиот пат и едните и другите ја проценувале врз основа на времето на одење. Со проценка на развојот на ориентацијата во просторот кај деца со оштетен вид се занимавал Кручинин (9) во московското, ленинградското и свердловското училиште за слепи деца. Децата се поделени според возраста во седум групи: 7-8, 9-10, 11-12, 13-14, 15-16, 17-18 и 19-20 години. За проучување на ориентацијата во просторот при одење кај децата со висок степен на оштетување на видот го користел методот кој се состои од просторно-ориентациони тестови и задачи: одење по праволиниска маршута, одење по маршута со вртење и одење по затворена маршута. Заклучил дека просторната ориентација при одење кај слепите деца се подобрува со возраста. Максималните показатели на нивото на развој на просторната ориентација при одење на маршути со различна сложеност се гледа кај осумнаесетгодишните испитаници. Поголемиот број на испитаници при одење по права линија скршнувале вдесно. При проучување на одењето по затворена маршута кај ниеден испитаник не било забележано скршнување само влево или само вдесно – постојана асиметрија. Во поголем број испитаниците не успевале да дојдат до точката на вртење. Семенов (10) смета дека изведувањето на експерименти во затворени маршути во облик на триаголник, квадрат или круг претставува значителна тешкотија за помалите слепи деца на училишна возраст и дека задачите треба да се приближат до обичното движење на улица. Поради тоа тој се определува за праволиниска маршута со свртување под агол од 90 степени. За секоја задача е разработена скала за проценка која се состои од четири степени, кои укажуваат на степенот на просторна ориентација кај слепото дете (низок, понизок од средниот, среден и висок). Добиените резултати овозможиле обука земајќи го предвид индивидуалниот приод кон учениците.
|
|
Space is the ordinate we use, along with notions of time and entity, to define the existential field and mental development. Layers of space consist of subjective space, area of body motions and objective space. Objective space is the space outside an entity, the distant or available space. It is only with the decentralization of thought, along with the possibility of perspective that, according to Bojanin (1), “the relation to the outer space starts to play a real role in spontaneous activities and organized motions”.
The process of orientation engages senses to determine one’s position in relation to surrounding objects, while orientation at a distance represents the ability to keep basic direction in order to travel from point A to point B (2). Orientation and mobility are inter-dependable: orientation is used for introduction and estimation while mobility is used for managing space. Lowenfeld according to Zigic, (3) argues that mobility consists of two components – mental organization and body locomotion. Mental organization is the ability to recognize surroundings, temporal and spatial relation, while locomotion represents the ability to move from one place to another. This implies that mental organization and motion make for the inter-dependability of the main notions of mobility. If a blind person is able to move, but unable to orientate, he/she will not be able to move within an area. At the same time, if this person is able to orientate, but is not mobile, he/she will also not be able to move efficiently. Suterko according to Stanimirovic, (4) claims that a person has to be oriented toward a goal before there is mobility toward that goal, while mobility includes movements and motoric skills, such as lowering the leg, placing the leg on the floor-as part of linear movement, proper heel and toe placement, movements forward and body control (balance control and control over the centre of gravitation), ability to predict a possible descent or elevation of the floor level, etc. Auditory perception is essential in the spatial orientation of people with a high degree of visual impairments, because it is used to localize sounds and changes in the environment. Research in wide spaces has shown that reliable information from another source, for example an auditory one, can improve one’s estimation of location and direction. Morrongiello at all. (5) claimed that sound signals can help with solving spatial problems, both for blind children and the control group of children who had their eyes covered, but the impact was much more noticeable with blind children.
Visually impaired one year olds are mature enough to walk. Still, “walking” usually does not happen at that age. Fraiberg (6) thinks that the child has nothing to be driven to, because it does not yet acknowledge the existence of the outer world. Some authors explain this delay with the absence of a mental map in locomotion, by underdeveloped motorics, child’s insecurity and parental over-protective attitude toward the child (7). As possible retardation factors in achieving mobility they also mention underdeveloped general understanding of one’s body and insufficient knowledge of how the body operates in spatial terms. Acknowledgement of body parts and a general notion of the body are very important for spatial orientation, since one’s body is often the only safe point of reference. We say that something is in front, behind, on the left or right, below or above, constantly referring to our own body.
Worchel (8) steted that blind children had less success on spatial orientation tests than children with regular sight, when tests required of them to move along a line representing the hypotenuse of a triangle, although they had previously moved along the lines representing the other two edges of the same triangle, and vice versa. The author concluded that children determined the length of the travelled route based on the time they spent walking. Kručanin (9) studied the assessment of the development of spatial orientation in children with high level of visual impairments, in schools for the blind in Moscow, Leningrad and Sverdlov. Children were divided in seven groups, aged 7-8, 9-10, 11-12, 13-14, 15-16, 17-18 and 19-20. The study of the level of development of walking spatial orientation, in children with high level of visual impairment involved a set of space-orientation tests and tasks: walking along a straight-line route, straight-line walking with a turn and walking along a closed line route. It can be concluded that the spatial orientation while walking in blind children improves with age. Optimal results in the level of development of the spatial orientation while walking, using various difficulty routes can be seen in 18-year-olds. Most subjects show a digression from the straight line to the right. While studying the movement along a closed line route, there were no subjects with a left-only of right-only digression – there was constant asymmetry. In most cases, subjects could not reach the turning point. Semenov (10) argues that tests using closed lines shaped like triangles, squares and circles are very difficult for blind children of lower grade levels and that the tasks should be more illustrative of regular ways of walking. This is the reason why he chose a straight-line route with a 90-degree turn. There is an assessment scale for each of the tasks, where the scale shows levels of spatial orientation in blind children (low, lower intermediate, intermediate, high). These results facilitate trainings, where each child is approached on an individual basis.
|
Со примена на тестот Семенов Л. А. го утврдивме нивото на развиеност на просторната ориентација кај децата со оштетен вид. Задачите предвидени со овој тест се наменети за деца со основноучилишна возраст, нивото на развој се означува со броен износ и се едноставни за изведување, одговараат на секојдневното движење на улица на човекот и покажуваат различни нивоа на ориентација во просторот кај слепите деца: I= ниско, II = пониско од средното, III = средно, IV = високо.
Пред извршувањето на задачата децата ги запознавме со маршутата на движење со помош на релјефен цртеж. Потоа ги водевме по права линија од 10 метри до точката А, после што следуваше свртување под агол од 90 степени и продолжување на одењето до точката Б во должина од 5 метри. Ситуациите преку кои ја проценивме просторната ориентација на слепите ученици со основношколска возраст во затворен познат простор се следни:
-
Директно доаѓање со одење – испитаникот се поставува во почетна положба, при што стапалата, главата и трупот строго се насочени кон целта. Слепото дете, тргнува на знакот од испитувачот, брзината на движење е произволна, но толкава каква што одговара на секојдневното одење на испитаникот.
-
Директно доаѓање со трчање – како и во претходниот пример, но брзината треба да одговара на „лесно трчање“.
-
Директно доаѓање со одење, со статичен звучен ориентир кај точката А – звучниот сигнализатор е на ниво на лицето на испитаникот и сигналот се дава цело време на поминување на маршутата.
-
Директно доаѓање со одење и звучен ориентир кој се преместува – звучниот сигнал се дава од 10 метри со траење од 5 секунди. После 5 секунди пауза испитаникот ја извршува задачата.
Секоја задача слепиот ученик претходно ја извршува со помош на испитувачот. Точката на неговото самостојно „пристигнување“ во некоја од зоните беше индикатор за развој на просторната ориентација. Способноста за просторна ориентација проценета е на скала од 0 до 4 поени на секоја задача, така што скалата во целост има опсег од 0 до 16 поени.
|
|
In applying the Semenov L. A. test we established the level of development of spatial orientation in children with visual impairment. The tasks foreseen by this Test are intended for primary school aged children; with numeric expression they maintain the level of development of spatial orientation, they are simple to execute, are appropriate for the every day life style of a person on the street and show different levels of space orientation of blind children: I – low, II – lower than moderate, III – moderate, IV – high.
Prior to executing the task the children were acquainted with the pathway to be taken with the aid of a relieve picture. They were then led in a straight line to a distance of 10 meters to point A, following which there was a turn point at an angle of 90 degrees and the movement was continued to point B at a distance of 5 meters. The situations by way of which we evaluated the spatial orientation of blind pupils at primary school age in a closed familiar setting are as follows:
-
Walking directly forward – the pupil is placed in the starting position, where the feet, head and torso are facing directly toward the goal. The blind child starts at the signal of the examiner; the speed of movement arbitrary, but in such a way that it is congruent to the pupils every day walking speed.
-
Running directly forward – as in the previous description, but the speed must be adjusted to a “slow running step”.
-
Walking directly forward with a static sound orienteer paced at point A – the sound signal is placed at the level of the pupils face. The signal is given the entire time the pupil is walking the given pathway.
-
Walking directly forward with a sound orienteer whose location is moved around – the sound signal is given from a mark of 10m with a length of 5 seconds. Following a 5 second pause the pupil executes the given task.
Each of the tasks was previously completed by the blind pupil with the examiner. The point of the pupils’ independent “arrival” in one of the zones was an indicator of the development of spatial orientation. The ability of spatial orientation is appraised on a scale from 0 to 4 points for each task, so that the scale in its entirety ranges from 0 to 16 points.
|