На сликата 1 може да видиме како компонентата на промена точно ја следи оваа варијабла. Прецизно кажано, оваа варијабла му зададе најмногу тешкотии на субјектот. За да успее девојчето во повторување една реченица, за целта на ова истражување, беа конструирани 20 реченици кои не го надминаа опсегот на директно памтење и 10 реченици со граница на капацитет на директно памтење со шест до осум збора. На сликата 1 има јасна крива на компонентата на промена која расте. На возраст од десет години има забележливо и ненадејно зголемување на бројот на реченици со кои субјектот ја менуваше содржината, покажувајќи обид да се реконструираат речениците. Истовремено се забележува пад на бројот на речениците кои се повторуваа со испуштање. Со зголемување на хронолошката возраст падот е јасен по бројот на речениците кои субјектот не успеа да ги повтори, како и неграматичките повторени реченици, кои можеме да ги поврземе со созревањето на јазичниот систем.
Опсегот на буквално повторените реченици од субјектот се придвижи од 21 реченица на возраст од 9,5 на 31 речница на возраст од 10,11 год. Важно е да се нагласи дека буквалното повторување реченици кое оди над капацитетот на паметењето куси термини, беше успешно само во почетното тестирање на една реченица (3.6%). Во финалното тестирање субјектот успешно буквално повтори 11 реченици (39.3%), кои беа подолги од опсегот на директното паметење. Во првичното тестирање субјектот не успеа да повтори 29% од речениците.
Анализата на речениците кои субјектот не успеа да ги повтори покажа дека е задржана граматиката на полесните реченици, без разлика на испуштањето на извесни зборови. Беа испуштани зборовите од помала важност за структурата на реченицата и зборовите кои имаа слаба синтаксичка поврзаност. Децата од основното училиште со нормален јазичен развој во тешките реченици ги испуштаат тешките за изговор зборови и така ја избегнуваат погрешна флексија на истите. (20).
Спротивно на оваа стратегија, кај нашиот субјект беше забележано погрешна флексија што предизвика аграматичност на повторуваните реченици. При повторувањето во првичното тестирање, девојчето повтори 25% од речениците со граматички грешки (ние ја сметавме за реченица со граматички грешки реченицата со неграматички или неточно сменети зборови или некомплетните реченици, каде значењето е изгубено). Бројот на таквите реченици при финалното тестирање беше 11%. Ако повторената реченица го задржа своето значење дури и со испуштање, ја стававме во категоријата на повторени реченици со испуштање. Беше забележан невообичаен редослед на зборови, кој водеше кон тоа реченицата да стане бесмислена. При повторувањето на реченицата субјектот ги менуваше зборовите во однос на содржината. Чести семантички промени беа присутни кај децата со силно изразено специфично јазично оштетување, и многу често, како во случајот на нашиот субјект, тие граматички промени беа неприфатливи (21). Највообичаената причина за неграматичко повторување на речениците, и кај девојчето во нашиот тест и кај децата со специфично јазично оштетување, беше некомплетното повторување кое се должеше на испуштање на делови од реченицата. Во првичниот тест девојчето имаше 25% неграматички реченици (само 28 реченици беа земени предвид кои исто така ги повторија и децата со специфично јазично оштетување). При споредувањето на бројот на повторените неграматички реченици од децата со специфично јазично оштетување, беа забележани послаби вештини на повторување на речениците кај нашиот субјект.
Во финалниот тест нашиот субјект имаше само 11% неграматички реченици. Подобрувањето во граматичката компетентност на девојчето е јасна. Иако девојчето беше 11 месеци постаро од најстарото дете кое беше тестирано (просечната возраст на групата со специфично јазично оштетување беше 8,6 години), нејзините постигања беа само малку подобри во споредба со децата со умерено јазично оштетување. Се заклучи дека граматичките вештини на субјектот не се интегрални.
Иако субјектот направи слични грешки како и децата со специфично јазично оштетување, опишаните специфични карактеристики беа исто така присутни. Граматичките и семантичките вештини на субјектот беа забавени во однос на децата со нормален јазичен развој, и тие беа слични на вештините на децата со специфично јазично оштетување.
Атипичниот развој на јазичниот систем исто така е покажан со повторувањето забележано во речениците што се повторуваа. Ова беше најприсутно во периодот кога се појавија зголемен број реченици со сменета содржина. При тестот на вовраст од 9,11 г. субјектот често ја започнуваше реченицата со „Денеска…“ Од вкупно 28 реченици кои беа над опсегот на паметење куси термини, таа 20 реченици започна со тој збор. Ова уште еднаш покажа на специфичната природа на јазичниот развој кај ова девојче со Вилијамсов синдром.
Ако ги земеме предвид испуштените зборови може да видиме дека субјектот најмалку ги испушташе клучните зборови во реченицата, подметот и прирокот, без разлика на сложеноста на реченицата, а најмногу ги испушташе прилошките фрази. Анализата на зборовите кои таа ги испушти ни покажа дека најчесто испуштаните зборови беа придавки, потоа прилози, предлози, заменки, главни глаголи, помошни глаголи, а најмалку ги испушаташе сврзниците. Иако беше забележано дека беа испуштени голем број именки, тие главно беа дел од прилошка фраза (од чантата, од училницата, од пекарот до продавницата, покрај реката, од кошницата, од приборот за моливи итн.)
Испуштените зборови во реченицата се поврзуваа со нивната улога во реченицата. Значи, испуштањето на овие видови зборови, хиерархиски помалку важни во реченицата, ја направија реченицата помалку информативна, но граматиката главно беше зачувана. Ако реченицата при повторувањето станеше неграматичка, најважните делови на реченицата, подметот и прирокот сè уште беа присутни.
|
|
On Figure 1 we can see how the component of change precisely follows this variable. Precisely this variable gave the subject the most difficulty. For the little girl to succeed in repeating a sentence, for the purpose of this research 20 sentences were constructed which do not exceed the range of immediate memory and 10 sentences which border on the capacity for direct memory, with six to eight words. On Figure 1 there is a clear rising curve of the component of change. At the age of ten years there is a noticeable and sudden increase in the number of sentences of which the subject altered the content, indicating an attempt to reconstruct the sentences. At the same time a fall is noticeable in the number of sentences which were repeated with omissions. With the increase in chronological age the fall is clear in the number of sentences which the subject did not manage to repeat, as well as of ungrammatical repeated sentences, which we can link with maturation of the linguistic system.
The range of literally repeated sentences by the subject moved from 21 sentences at the age of 9.5 to 31 sentences at the age of 10.11. It is important to point out that the literal repetition of sentences which go beyond the capacity for short-term memory was only repeated successfully in the initial testing for one sentence (3.6%). In the final test the subject successfully repeated literally 11 sentences (39.3%), which were longer than the range of immediate memory. In the initial testing the subject did not succeed in repeating 29% of sentences.
The analysis of the sentences which the subject did not manage to repeat showed that the grammar of the easier sentences was preserved, regardless of the omission of certain words. Words of less importance were omitted for the sake of the order of the sentence along with words that were more weakly linked syntactically. In difficult sentences children in elementary school with normal linguistic development omit difficult words so they do not inflect them incorrectly (20).
In contrast to this kind of strategy, in our subject it was noticed that it was incorrect inflection that caused the grammatical errors in the repeated sentences. When repeating in the initial testing, the girl repeated 25% of sentences with grammatical errors (we considered a sentence with grammatical errors to be sentences with ungrammatical or incorrectly inflected words or incomplete sentences, where the sense is lost). The number of sentences like this in the final test was 11%. If the repeated sentence retained its meaning even with omissions, it was placed in the category of repeated sentences with omissions. Also an unusual word order was noticed, which led to the sentence becoming meaningless. When repeating the sentence the subject changed words in terms of content. Frequent semantic changes were also present in children with strongly expressed specific language impairment, and very often, as in the case of our subject, they were grammatically unacceptable (21). The most common reason for ungrammatical repetition of sentences both by the girl in our test and in children with specific language impairment was incomplete repetition due to omission of parts of the sentence. In the initial test the girl had as many at 25% ungrammatical sentences (only 28 sentences were taken into account which were also repeated by children with specific language impairment). When comparing the number of repeated ungrammatical sentences by children with specific language impairment, poorer skills of our subject in repetition of sentences are noticeable.
In the final test our subject had only 11% ungrammatical sentences. The improvement in the grammatical competence of the girl in question is clear. Although the girl was 11 months older than the oldest child tested (the average age of the group with specific language impairment was 8.6 years), her achievements were only a little better in comparison with children with mild language impairment. The conclusion arises that the grammatical skills of the subject are not intact.
Although the subject made similar mistakes as children with specific language impairment, the specific characteristics described were also present. The grammatical and semantic skills of the subject were delayed in relation to children with normal linguistic development, and they are similar to the skills of children with specific language impairment.
The atypical development of the linguistic system is also indicated by the reiterations noticed in repeating sentences. This was most present in the period of when an increased number of sentences occurred with altered content. At the test at age 9.11 the subject frequently began a sentence with “Today…” Of the total of 28 sentences which went beyond the range of short-term memory, she began as many as 20 sentences with this word. This once again shows the special nature of the linguistic development of this young girl with Williams syndrome.
If we consider the omitted words we can see that the subject left out least the key words in the sentence, the subject and predicate, regardless of the complexity of the sentence. She omitted the adverbial phrases most. Analysis of the types of words omitted showed us that the words most omitted were adjectives, followed by adverbs, prepositions, pronouns, main verbs, auxiliary verbs, and she omitted conjunctions the least. Although it was noticed that a large number of nouns were omitted, they were mainly part of adverbial phrases (from the bag, from the classroom, from the baker’s to the shop, by the river, from the basket, from the pencil case etc).
The omitted words were related to their role in the sentence. That is to say, the omission of these types of words, of lesser importance in the sentence hierarchy, made the sentence less informative, but its grammar was mainly preserved. If the sentences became ungrammatical when repeated, the most important parts of the sentence, the subject and the predicate, were however still present.
|