Проблемот на нашето истражување, кој се изнесува на ова место, е дел од поширокото истражување на синтаксичкиот развој на глувите и наглувите деца со посебно внимание насочено кон способноста за изразување на секундарните реченички конституенти.
Во овој труд како проблем се изнесува употребата на атрибутите, односно анализа на употребата на експонентите на оваа именичка определба во синтаксичкиот систем кај глувите и наглувите деца. Оваа појава е анализирана на возраст на која би требало децата со типичен развој да се приближуваат кон јазичната компетенција на возрасните изворни говорници. Поради неможност за спонтано усвојување на јазикот во спрега со звукот и значењето, глувите и наглувите деца воспоставуваат јазична компетенција преку други патишта. Тие други патишта често не можат во целост да ги компензираат патиштата на типичниот јазичен развој, па затоа дефицитите се очекувани на сите нивоа на јазичката структура. Во оваа прилика ние го истражувавме изразувањето на експонентските атрибути во писмениот јазичен израз кај глувите и наглувите деца од постара основноучилишна возраст преку споредување на тоа изразување во писмениот говор кај децата од иста возраст со типичен јазичен развој.
Покрај главните реченички конституенти, во реченицата се јавуваат и зависни конституенти т.е. различни дополнувања и определби со кои се дава можност за дополнителна информација во врска со реализација на ситуацијата означена во реченицата. За полесно да се разбере смислата на пораката која е изречена во реченицата, реченичките конституенти обично се распоредуваат така да содржината на реченицата се искажува постепено, а конституентите кои по смисла потесно се поврзани да се појавуваат еден по друг.
Атрибутот е именска определба со која се искажува особина или својство на поимот кој е именуван со зборот, кој, пак, е поврзан со дадениот атрибут.
Во функција на атрибут може да се јави секој збор (именка, заменка, придавка, број), но најчесто таа функција ја вршат придавките, придавските синтагми, придавските заменки и редните броеви.
Заедничко за сите тие единици е припишување на нивната содржина кон именичкиот поим означен со главниот збор, при што тоа припишување формално се одбележува со конгруенција (сложување) по род, број или падеж. Како атрибути можe да се употребат и именките или именските синтагми во некој зависен падеж или со предлог или без предлог (предлошко-падежни конструкции). Според своето значење и употребната вредност ваквите атрибути можe да се групираат во падежни атрибути со придавско, реакциско или прилошко значење. (Поповиќ, Станојчиќ, 1997).
Експоненти на именските определби т.е. атрибути се: збор, падежна конструкција, синтагма и зависна клауза. Најчесто во јазичното функционирање како елементарен експонент се јавува зборот. Падежната конструкција во целост се конституира околу третата година кај децата со типичен јазичен развој. Синтагмата исто така е експонент на атрибутот и во неа, покрај главните зборови постојат еден или повеќе зависни конституенти. Најсложен експонент на атрибутот е зависната клауза. Зависната клауза со својата конституентска функција може поцелосно да ја актуелизира пораката отколку зборот или синтагмата. Атрибутот во јазичното изразување кај возрасните говорници често се изразува преку односната зависна клауза која има придавска функција (Кашиќ, 2002).
|
|
The subject of the research work presented here is a part of a larger research project dealing with the syntactic development of completely and partially deaf children, with special attention paid to the study of their ability to express secondary syntactic constituents.
The subject of this study is the use of attributives, that is the analysis of the use of nominal modifier exponents in the syntactic system of completely and partially deaf children. This was analyzed at the age when the children with typical development should approach the linguistic competences of adult native speakers. Since completely and partially deaf children are unable to acquire the language spontaneously through the concord of sound and meaning, they acquire linguistic competences in other ways. Those other ways frequently fail to fully compensate for the ways of typical language development, so deficiencies are to be expected at all levels of language structure. In this study we did the research on the use of attributive exponents in the written linguistic expression of completely and partially deaf children in the upper-primary school and we compared it with the use of the same elements in the written linguistic expression of their peers with typical language development.
Besides main syntactic constituents, a sentence also includes some subordinate or secondary constituents, that is, various complements and modifiers which give additional information regarding the realisation of the situation expressed by the sentence. In order to get the message expressed by a sentence more easily, syntactic constituents are usually put in such an order that the content of the sentence is revealed gradually and the constituents which are closely related in meaning stand together.
The attributive is a noun modifier which shows a feature or a characteristic of the concept named by the word that the attributive stands with.
Any nominal can have attributive function (a noun, a pronoun, an adjective, a numeral), but the words and phrases which have that function most frequently are adjectives, adjectival phrases, adjectival pronouns and ordinal numbers.
What all these elements have in common is that their content is attributed to the nominal notion expressed by the head word. That attribution is formally marked by congruence (agreement) in gender, number and case. Nouns and noun phrases in a dependent case, whether with or without a preposition (prepositional-case constructions), can also be used as attributives. According to their meaning and use value, such attributives can be divided into following groups: case attributives with adjectival, verbal and adverbial meaning (Popovich, Stanojchich, 1997).
The exponents of the nominal modifier–attributive are: a word, a case construction, a phrase and a subordinate clause. A word appears most frequently as a basic exponent in language functioning. Children with typical language development form a case construction completely at about the age of three. A phrase is also an attributive exponent; besides the head word, it contains one or more subordinate constituents. The most complex attributive constituent is a subordinate clause. A subordinate clause can, through its constituent function, actualize the message more fully than a word or a phrase. The attributive in the linguistic expression of adult speakers is frequently expressed by a subordinate clause which has an adjectival function (Kashich, 2002).
|