Значи, моделирањето е најважен процес во врската на Математиката со реалниот свет. Кога е даден проблемот во нематематичкиот свет, креираме математички модел што ги отсликува повеќето, ако не и сите, аспекти на проблемот. Потоа се решава математичкиот модел, а решението се интерпретира по примерот од реалниот свет. Моделот се потврдува со проверка на валидноста на решението во смисла на опишување на реалната ситуација. Психолошките процеси (когнитивни, афективни, емотивни), вклучени во моделирањето, примената на Математиката и решавањето на проблемот се критични за предавање и учење на Математиката. Акцентот на моделирањето, примената и решавањето на проблемот бара пристап на предавање на Математиката што се негува кај децата со високо ниво на креативност и размислување.
Конвенционалниот пристап на предавање на Математиката става акцент врз предавањето за решавање на проблемот. Учителот се концентрира врз начините на кои научената Математика може да се примени за решавање на проблемот. Проблемите се внимателно одбрани и структуирани за да овозможат примена на скоро научената Математика. Акцентот е ставен врз способноста на учениците она што научиле да го префрлат од еден контекст на проблемот во друг контекст.
Поширок концепт на Математиката советува дека на математичките концепти и алатки на Математиката не треба повеќе да се гледа како на инструменти за решавање на внимателно одбрани и структуирани проблеми, туку како на начин на размислување и организација на искуства. На решавањето на проблемот не треба повеќе да се гледа како на активност во која учениците се впуштаат кога ги освоиле одредени математички концепти и вештини. На решавањето на проблемот треба истовремено да се гледа како на начин за стекнување ново математичко знаeње и како на процес на примена на веќе наученото. Акцентот треба да биде на тоа да се ангажираат учениците во активностите што водат до самооткриеното знаење. Ова е основата на конструктивноста.
|
|
Modelling is, therefore, a most important process of relating mathematics to the real world.
Given a problem in the world outside mathematics, a mathematical model is formulated which captures most (if not all) aspects of the problem. The mathematical model is then solved and the answer is interpreted in terms of the real world. The model is validated by checking the validity of the answer in terms of the description if the real situation.
The psychological processes (cognitive, affective, emotive) involved in modeling, in applying mathematics and in solving problems are critical to mathematics teaching and learning. Emphasis on problem solving modelling and applications demands an approach to teaching mathematics which fosters the development of such creativity and higher-level thinking skills in children.
A conventional approach to mathematics teaching emphasizes teaching for problem solving. The teacher focuses on ways in which the mathematics being taught can be applied to the solution of problems. Problems are carefully selected and structured to enable the recently learned mathematics to be applicable. Emphases are on the pupil’s ability to transfer what they have learned from one problem context to another.
A broader conception of mathematics suggests that mathematical concepts and tools should no longer be viewed as instruments for solving carefully selected and structured problems but as ways of thinking about and organizing one’s experiences. Problem solving should no longer be viewed as an activity in which pupils engage after they have acquired certain mathematical concepts and skills. It should be viewed both as a means of acquiring new mathematical knowledge and as a process for applying what has been previously learned. The emphasis should be on pupils’ engaging in activities which lead to self-generated knowledge. This is the basis of constructivism.
A constructivism puts emphases on:
-
Role of the pupils’ experience
-
Personal nature of concept acquisition
-
Concept construction
-
New ways for assessing achievement
-
Interaction between two or more persons
-
Relation between what a pupil knows, what a pupil does and why a pupil does what he/she is doing.
Four distinguishing features of constructivism are:
-
Knowledge is a constructive activity
Pupil: Human knowledge is actively built up by the pupil.
Teacher: Teacher creates the setting where pupils are enabled to examine their knowledge and past experiences and finally restructure their knowledge at a higher level.
-
Knowledge is a co-operative activity
Pupil: Pupils learn when they work as members of a group, acting and interacting with others, sharing their insights and co-constructing viable explanations of their common knowledge.
Teacher: Teacher participates in setting up activities in which the teacher and pupil can together evaluate learning activities, the pupil can experience meaningful learning, and the teacher, meaningful teaching.
-
Knowledge is empowerment
Pupil: Pupils are not required to amass heaps of information; the pupils spend time searching for patterns.
Pupils are encouraged to focus on learning how-to-learn as opposed to acquiring easy strategies for getting better grades or higher marks.
Pupils develop a sense of self-esteem and self-reliance.
-
Knowledge is interpretation
All observation is controlled, more or less, by the observer’s mind-set.
Conceptual models used by a person are based on a person’s misconceptions or preconceptions.
Knowledge is viable in the sense that it fits within the experience of the person who knows.
|
Конструктивноста става акцент на:
-
Улогата на искуствата на ученикот;
-
личната природа на прифаќање на концептот;
-
конструкција на концептот;
-
нови начини за процена на достигнувањата;
-
интеракции меѓу две или повеќе лица;
-
однос меѓу она што ученикот знае, она што работи и она зошто ученикот работи тоа што го работи.
Четири главни одлики на конструктивноста се:
1. Знаењето е конструктивна активност
Ученик: Човеково знаење активно се собира од ученикот.
Учител: Учителот прави окружување во кое учениците може да си го испитаат знаењето, да ги испитаат претходните искуства и, конечно, да си го реструктуираат знаењето на повисоко ниво.
2. Знаењето е кооперативна активност
Ученик: Учениците учат кога работат како членови во група, комуницираат со другите, разменуваат ставови и заедно конструираат точни решенија на своите заеднички знаења.
Учител: Учителот учествува во поставување активности, во кои учителот и ученикот може заедно да ги проценат активностите на учењето, во кои ученикот може да постигне смислено учење, а учителот смислено предавање.
3. Знаењето е моќ
Учениците не мора да собираат многу информации. Тие времето го минуваат барајќи обрасци. Учениците се охрабруваат да се концентрираат како да учат наспрема стекнување на едноставните стратегии за добивање повисоки оцени.
Учениците развиваат чувство на самодоверба.
4. Знањето е интерпретација
Сите спознанија ги контролира, помалку или повеќе, состојбата на свеста на набљудувачот. Концептуалните модели што ги користи лицето се базираат на предубедувањата и на убедувањата на лицето. Знаењето е живо во смисла да се уогласува со искуството на лицето што знае.
|
|