Во основа, проектот претставува планирање, подготовка и непосредна работа со деца со посебни потреби за развивање на нивните способности колку што е можно повеќе, со можност да се вклучат во живот надвор од институција во Демир Капија.
Цел на проектот претставува организирање воспитно-социјална работа со деца со посебни потреби, создавање услови одреден број деца, сместени во Демир Капија, да развијат колку што е можно повеќе способности за самостојност, што ќе биде предуслов за нивно прифаќање од семејствата или сместување во други, згрижувачки семејства. Потоа, организирање соработка со центрите за социјална работа што ќе се вклучат во обезбедување на потребните услови за успешна интеграција на децата во нивната социјална средина (доближување на семејствата до децата, обезбедување згрижувачки семејства итн.). Центрите за социјална работа треба да увидат дека интеракцијата меѓу нив, семејствата и децата во установата влијае врз детската добросостојба, припадност, среќа. Со тоа и се оддава признание на важноста на улогата на центрите за социјална работа при одгледувањето на детето и неговиот психосоцијален развој, а истовремено тоа е клучно за соработката меѓу установата и родителите, односно центрите за социјална работа. Во случаите кога децата немаат семејства, центрите за социјална работа треба да обезбедат други, згрижувачки семејства.
Во проектот перманентно ќе бидат вклучени по 20 деца од Специјалниот завод во Демир Капија. Ќе се почне со прифаќање деца со тешка ментална ретардација.
А во натамошниот тек на проектот ќе бидат прифатени и деца со длабока ментална ретардација, со комбинирани пречки во развојот, неподвижни деца. На местото на секое дете што ќе излезе од институцијата ќе биде прифатено друго.
|
|
The project, in its base means planning, preparations and direct work with children with special needs for developing their abilities with the possibility of their inclusion into the life outside the institution in Demir Kapija.
The project’s aim is organization of upbringing and social work for children with special needs for establishing conditions for certain number of children institutionalized in Demir Kapija to develop, as much as possible the abilities for independence which is the precondition for their acceptance by the families or other foster families. Then, organization of cooperation with social care centers which will be included in obtaining needed conditions for children’s successful integration in their social environment (bringing closer the families to the children, obtaining foster families and so on). The social care centers should comprehend that the interaction between them, families and children in the institution, influences on children’s welfare, belonging, happiness; this gives recognition to the importance of the social care centers’ role in upbringing the children and their psychophysical development, and at the same time it is of key importance for the cooperation between the institution and the parents, i.e., social care centers. In cases where children are without families, the social care centers should obtain other, foster families.
The project permanently will include 20 children from the Specialized Institution in Demir Kapija. Sheltering children with severe mental retardation will start.
However, further in the course of the project, children with deep mental retardation, combined developmental disabilities, motionless children will be sheltered. Another child will be accepted in the institution instead of the previously left one.
|
Во првата декада од февруари 2001 година го потпишавме првиот договор со Канцеларијата на УНИЦЕФ.
Уште во почетокот на проектот направивме многу внимателна проценка на развојните способности на децата: која е зоната на нивниот актуелен развој и како да осмислиме развојно-стумулативна програма која понатаму децата ќе ги насочува кон зоната за нареден развој. Значи, што е она што во моментот децата не можат сами да го прават, туку со помош на нашите едуцирани членови од оперативниот тим. Нашиот пристап беше да се направи една развојна проценка со помош на невролошко-психолошки и дефектолошки пристап во дијагностиката, тимски, крајно комплементарно.
Нашиот пристап бараше независно да оцениме какво е детето во моторната контрола, координацијата, дали има некакви невролошки или сензорни пречки, колку го има усвоено јазикот и говорот, до каде е оштетувањето на когнитивните функции, што се случува со навиките и воопшто социјалната и емоционалната зрелост. Оваа фаза се одвиваше со денови.
Нашиот практичен проблем во оваа постапка беше синкретизмот на емоциите, дифузноста на вниманието на децата, тешкото воспоставување контакт во една ваква нова ситуација која за нив понекогаш беше дури и вознемирувачка, а од друга страна, една комплетна манифестација на сите примарни емоции што ги манифестирале во дотогашниот „медицински модел” на третман: агресија, гнев.
Ги следевме децата на интервали од 14, а подоцна на секои 30 дена.
Се обидувавме да дејствуваме, главно, развојно, условно речено компенза-торно, со интензивно-стимулативна програма: децата да не се чувствуваат исплашено или гневно, туку да доживуваат пријатни чувства во ситуација на слобода, без притисок, па дури и да се радуваат.
Ангажираните стручни работници (пред сé, дипломирани дефектолози) беа „оперирани” од создавање миленици, а на децата им помагаа полесно да ја надминат дисфункцијата на социјален и емоционален план.
Вториот фронт на работа ни беше подобрување на менталното, когнитивно функционирање, со насочени активности, ориентирани кон надвор, благо организирајќи функционални игри, предметни активности за да можат децата што полесно да се подготват за осознавање и истражување на опкружувањето.
Таму каде што менталната зрелост на децата уште во почетокот покажуваше дека ја надминале сензо-моторната интелигенција и се движи меѓу 24 и 30 месеци, организиравме едноставни симболички игри. Главно, имавме многу дилеми околу тоа кои се нивните можности за учење, кои начини на учење да ги применуваме.
Ги користевме сите форми на активно учење: по пат на обид и грешки ги поттикнувавме децата сами да дојдат до решенија, да ги сфатат наједноставните врски со увидување, поставување едноставни проблеми, барања, насочувајќи ги сами да ја откријат причинско-последичната врска.
Инсистиравме секоја активност да биде придружена со ономатопеја, со ритмика, слика, збор, сé во функција: диференцирање себеси од другите. Користевме и учење со имитација, дури и учење според модел, особено во првото, највисоко ниво во кое децата беа многу среќни кога ќе добиеја едноставна улога што треба да ја играат пред другите.
Од септември 2001 година почна ново продолжување на проектот. Во 2002 и 2003 година проектот се реализираше со финансиска поддршка на Амбасадата, односно Владата на Кралството Норвешка, а во 2004 година со финансиска поддршка од Владата на Република Италија.
|
|
We signed the contract with UNICEF Office in the first decade of February, 2001.
At the very beginning of the project, we made a careful assessment of children’s developmental abilities: what is the zone of their relevant development and how to shape the developmental and stimulating program that will direct the children towards the zone of further development. Thus, what can’t they do by themselves at the moment but they do it assisted by our skilled members of the operative team? Our approach was to prepare a developmental assessment, helped by neurological and psychological and special education and rehabilitation approach in diagnostics, as a team, utterly complementary.
Our approach required independent evaluation of child’s motor control, coordination, whether the child has any neurological or sensor obstacles, the level of mastering the language and speech, the level of cognitive functions damage, what happens in the plan of habits and social and emotional maturity. This faze has lasted for days.
Our practical problem in this procedure was syncretism of emotions, diffusion of children’s attention, tough contact establishment in such a new situation which, sometimes, for them was even disturbing, and on the other hand, a complete manifestation of all primary emotions they manifested in their past “medical pattern” of treatment: aggression, anger.
We monitored the children in intervals of 14 days, and later on in intervals of every 30 days.
We tried to act mainly with developmental, conditionally called compensatory but intensive and stimulating program: the children not to feel themselves frightened and angry but to experience pleasant emotions in a situation of freedom, without pressure, even to be happy.
The engaged specialists (graduate special teachers) were “driven” not to create favorites and to help children in overcoming the malfunction at social and emotional plan.
The second working front was the improvement of mental, cognitive function with specialized activities oriented towards outside, slightly organizing functional games, subject activities for children comfortably to be able to prepare themselves for acquaintance and research of their environment.
When mental maturity of the children at the very beginning showed the fact that they overcame the sensor and motor intelligence and ranges between 24 and 30 months, we organized simple symbolic games. Mainly, we had a lot of dilemmas about their capabilities for learning, what kind of learning methods to be applied.
We used all forms of active learning: with the method of attempts and errors we stimulated the children to find solutions by themselves, to comprehend the simplest relations through understanding, setting simple problems, requests, directing them to discover by themselves condition-result relation.
We insisted on every activity to be accompanied by onomatopoeia, rhythmic, picture, word-everything in the function of self-differentiation from others. We used learning with imitation, even learning with pattern, especially in the first, the highest level where the children were very happy when they were given a simple role in the performances for others.
The new continuation of the project has started since September, 2001. In 2002 and 2003, the project was financially supported by the Embassy, i.e., the Government of the Kingdom of Norway and in 2004 with financial support from the Government of the Republic of Italy.
|