ЗНАЧЕЊЕТО НА ГРУПНАТА ТЕРАПИЈА ВО ТРЕТМАНОТ НА ПЕЛТЕЧЕЊЕТО

 

Даринка ШОСТЕР1

Нада ДОБРОТА ДАВИДОВИЌ1,2

Силвана ФИЛИПОВА3,4

Билјана ЛОЗАНОВСКА5

 

1Завод за психофизиолошки пореметувања и го­ворна патологија ,,Проф. др. Цветко Брајо­виќ“ – Београд, Србија

2Факултет за специјална едукација и ре­ха­би­ли­тација, Универзитет во Белград – Белград, Ср­бија

3Завод за рехабилитација на слух говор и глас – Скопје, Македонија

4Институт за дефектологија, Филозофски фа­култет – Скопје, Македонија

5Завод за рехабилитација на слух, говор и глас – Битола, Македонија

 

THE IMPORTANCE OF GROUP THERAPY USED IN THE TREATMENT OF STUTTERING

 

Darinka SHOSTER1

Nada DOBROTA DAVIDOVIКЈ1,2

Silvana FILIPOVA3,4

Biljana LOZANOVSKA5

 

1Institute for Psycho-physiological Disorders and Speech Pathology “Prof. Dr. Cvetko Brajoviкј”- 

Belgrade, Serbia

2Faculty of Special Education and Rehabilitation - University of Belgrade

3Institute for Rehabilitation of speech, hearing and voice – Skopje, Macedonia

4Institute of Special Education, Faculty of Philosophy - Skopje, Macedonia 

5Institute for Rehabilitation of hearing, speech and voice - Bitola, Macedonia

 

Вовед

 

Introduction

 

   

Пелтечењето претставува проблем кој е поз­нат од многу одамна, пред повеќе од 40 ве­ко­ви, дури од древните Кинези, Египќани и во времето на Месопотамија. Се мисли дека Мој­сие себе си се сметал за лице кое пел­те­чи. Манифестациите на пелтечењето зависат од индивидуалните карактеристики на раз­во­јот, од особините на личноста и од тем­пе­ра­ментот (1).
Hvatcev смета дека пелтечењето е говорно нарушување кое се манифестира преку по­ја­ва на грчеви на органите за артикулација (по­себно на усните и непцето), за фонација (гла­силките) и дишењето (дијафрагмата и мус­кулите на градниот кош) (2).
Van Riper наведува дека пелтечењето доаѓа кога текот на зборовите е прекинат поради двоу­мење, застанување, репетиција или про­лон­гација на гласовите. Флуентноста е пре­ки­на­та со грчеви, затреперување или аб­нор­мал­ност во фонацијата и дишењето. Се сос­тои од моменти на говорни прекини со таква за­честеност и абнормалност, кои го при­вле­ку­ва­ат вниманието, интерферираат со ко­му­ни­ка­цијата, доведуваат до неприлагоденост и анксиозност (3).
Според Brajoviкј, пелтечењето е функ­цио­нал­но нарушување на говорот кое се ма­ни­фес­ти­ра со свесни, а ненамерни, испрекинати, дис­хармонични и дисритмични бранувања на звукот со различен интензитет и фрек­венција и одразува иреверзибилно нарушување на психо­физиолошкото единство на чо­вековото битие (4).
Vladisavljeviкј смета дека пелтечењето се ма­ни­фестира само за време на говорот во вид на повторување на поедините гласови, сло­го­ви и зборови, или во вид на запнување на по­четокот од говорот и во текот на говорот. Тоа не е едноставно говорно нарушување, туку син­дром на голем број на ма­ни­фес­та­ции на со­матски, физиолошки, говорно-ја­зи­чки, пси­хо­лошки и социјален план (5).
De Nil го дефинира пелтечењето како не­флуен­тно говорно однесување, кое е по­сле­ди­ца на постоење на разлика меѓу пси­хо­лин­гвис­тичките фактори (фонологија, про­со­ди­ја, синтакса, семантика, когниција, праг­ма­ти­ка), психосоцијалните фактори (ро­ди­те­ли­те и околината кои значајно влијаат на вос­пи­ту­вањето на детето, стравот), фи­зио­лош­ки­те фактори (почеток на развојот на го­во­рот, ларингеалната и супраларингеалната нап­натост, сензомоторната координација, инер­вацијата на нервниот систем, ар­ти­ку­ла­ци­јата, респирацијата, генетиката) (6).
Пелтечењето е состојба која се манифестира како нарушување на сите облици на флуен­т­но­ст, со изразени промени на со­мат­ски, психолошки и социјален план. Нај­впе­чат­лив симптом е отежнатата и прекината вер­бална комуникација со нарушен фидбек (7).
Главни карактеристики на говорот на лицата кои пелтечат се повторување, продолжување и блокови (8). Овие карактеристики се раз­ви­ваат спонтано, затоа што лицата кои пел­те­чат не можат да ги контролираат. Се­кун­дар­ните карактеристики ги вклучуваат стек­на­ти­те реакции кои се делат во две групи: од­лагање и избегнување на го­во­рот. Негативните ста­во­ви и чувствата по­вр­за­ни за пелтечењето и говорот претставуваат тер­цијален проблем кој се јавува кај лицата кои пелтечат (9). Чув­с­твата претставуваат мо­ментални реакции кои се опишуваат како страв, срам. Ставовите про­излегуваат од пов­торените негативни ис­кус­тва кои го пре­диз­ви­куваат пелтечењето. Адо­лесцентите и воз­расните кои пелтечат глав­но имаат не­га­тивни ставови кон себе кои се продукт на дол­гогодишното пелтечење (10).
При­чината за појавата на пелтечењето е с¢ уш­те недоволно позната, но сепак науч­ни­ци­те пронашле многу клучни фактори. Раз­лич­ни фактори, како заедно така и во ком­би­на­ци­ја можат да предизвикаат пeлтечење кај де­те­то кое има неврофизиолошка прe­дис­по­зи­ци­ја за нарушување.
Поголем број на автори се согласуваат дека пел­­те­чењето има мултидимензионален карак­тер, и за чие појавување и развој одговорни се по­­веќе фактори истовремено. Меѓу тие фак­­то­ри се одредени физиолошки дефицити, пси­­холошки и средински фактори, кои со ме­ѓусебно дејствување можат да доведат до појава на пелтечење (11).
Постојат цврсти докази дека пелтечењето има ге­нетска основа. Многу научници сметаат дека генетската основа претставува начин на ор­га­низација на детскиот мозок за говор и јазик. Студиите на близнаци и посвоени деца потврдуваат дека гените мора да се во ин­теракција со срединските фактори. Некои сту­дии докажале дека постојат гени за пел­те­че­ње на 18 хромозом, а други на 1,13, и 16 хро­мозом. Денес научниците се на пат да ги от­кријат гените одговорни за појавата на пел­течењето, што ќе биде од голема помош во раната идентификација и превенција на пел­течењето (12).
Третманот на пелтечењето со текот на вре­ме­то се менувал на различни начини, во за­вис­ност од доминантното мислење за не­го­ва­та етиологија. Денес не постои единствен трет­ман. Многу од тераписките пристапи тре­ти­ра­ат само еден симптом или група на сим­п­то­ми. Денес постои тенденција за раз­вој на се­оп­фатни терапевтски пристапи (7,13).
Во третманот на пелтечењето од огромно зна­че­ње е групната терапија. За време на груп­н­и­от третман детето кое пелтечи увидува дека не е единствено и чувството на изо­ли­ра­ност се намалува (14). Членовите на групата ја до­би­­ва­ат потребната самодоверба која тол­ку многу им е потребна. Во групата тие збо­ру­ва­ат, раскажуваат за својот начин на бор­ба со пел­течењето и на тој начин ги поттик­ну­ва­ат дру­гите пациенти да ги исфрлат од себе тај­ни­­те поврзани со пелтечењето (15, 16, 17).

 

Stuttering is a problem known for a long time, for over then 40 centuries, from the time of the ancient Chinese, Egyptians and Meso­po­tami­ans. It is believed that Moses considered himself as a person who stutters. The mani­festations of stuttering depend on the individual characteristics of the development and of the characteristics of the individual and its temper (1).
Hvatcev believes that stuttering is a speech disorder that is manifested through the occurrence of spasm of the organs for articulation (especially the lips and palate), for phonation (the chords) and respiration (the diaphragm and the chest muscles) (2).
Van Riper states that stuttering occurs when the word is terminated due to hesitation, pausing, rehearsal or prolongation of sounds. The fluency is interrupted by cramps, trembling or abnormality in breathing and phonation. It is consisted of moments of voice breaks with such frequency and abnormality that attract attention, interfere with the communication, leading to misfit and anxiety (3).
According to Brajoviкј, stuttering is a functionally impaired speech which manifests itself in conscious but unintended, dashed, disharmonic and arrhythmic ripples of sound with different intensity and frequency and reflects the irreversible disruption of psycho-physiological unity of human beings (4).
Vladisavljeviкј believes that stuttering is manifested only during a speech in a form of repetition of individual sounds, syllables and words, or in the form of stumbling at the beginning and during the speech. It is not a simple speech disorder, but a syndrome with a number of manifestations of somatic, physiological, speech-language, psychological and social aspects (5).
De Nil defines stuttering as influent speech behaviour, which is a consequence of the existence of differences between the psycholinguistic factors (phonology, versification, syntax, semantics, cognition, pragmatics), the psychosocial factors (parents and environment that significantly affect the child's upbringing, fear), the physiological factors (early development of speech, laryngeal and supra-laryngeal tension, sensor-motor coordination, innervations of the nervous system, articulation, respiration, genetics) (6).
Stuttering is a condition that is manifested as a disorder of any kind of fluency, with pronounced changes from somatic, psychological and social aspect. The most striking symptom is the difficult and disrupted communication with verbally impaired feedback (7).
The main features in the speech of stutterers are repetition, extension and blockages (8). These features are developed spontaneously, as stutterers cannot control them. The secondary features include acquired reactions that are divided into two groups: delay of speech and avoidance of speech. The negative attitudes and feelings related to stuttering and speech are tertiary problem that occurs among stutterers (9). The feelings are immediate reactions that are described as fear and shame. These attitudes stream from the repeated negative experiences caused by the stuttering. Adolescents and adults who stutter have generally negative attitudes towards themselves which are the product of many years of stuttering (10).
The reason for the emergence of stuttering is still unknown; however scientists have found many key factors. Various factors alone and combined with others can cause stuttering of a child who has neuro-physiological predisposition for this disorder.
Most authors agree that stuttering has multidimensional character for which occurrence and development are responsible several factors at a time. Among these factors are certain physiological deficits, psychological and environmental factors which by interaction may lead to the emergence of stuttering (11).
There are solid evidences that stuttering has a genetic base. Many scientists believe that the genetic base is a way of organization the child’s brain for speech and language. The studies of twins and adopted children confirm that the genes must interact with the environmental factors. Some studies have proven that there are genes for stuttering on the 18th chromosome and other on the 1st, 13th, and the 16th chromosome. Scientists today are on the way to discover the genes responsible for the occurrence of stuttering, which will be of a great help in the early identification and prevention from stuttering (12).
Over the time the treatment of stuttering has changed in different ways, depending on the dominant opinion of its etiology. Today there is no single treatment. Many therapeutic approaches treat only one symptom or a group of symptoms. However, there is a tendency to develop comprehensive therapeutic approaches (7, 13).
Great importance in the treatment of stuttering has the group therapy. During the group treatment, the child who stutters recognizes that it isn’t the only one and the feeling of isolation decreases (14). Group members receive the necessary confidence that is much needed. In the group they speak, narrate about their struggle with the stuttering in that way encouraging other patients to discard their secrets related to stuttering (15,16,17).

 

 

 

 

Предмет и цел на истражувањето

 

 

The object and purpose of the research

 

 

 

Предмет на истражувањето е да се прикаже зна­чењето на групната терапија во трет­ма­нот на пелтечењето.
Целта на истражувањето е да се прикаже гру­па од 13 пациенти кои биле вклучени во гру­­пен стационарен третман два пати го­диш­­но со следните цели:

  • следење на субјективната проценка на ан­ксиозноста во 18 говорни ситуации на по­четокот и крајот на првиот и вториот трет­ман;
  • одредување на говорните ситуации кај кои најмногу е изразена говорната анк­сиоз­ност, како и оние кај кои таа нај­мал­ку е изразена на почетокот и крајот од пр­виот и вториот стационарен групен трет­­ман;
  • споредување на говорните ситуации на по­четокот на првиот и на самиот крај од вториот стационарен третман;

-     испитување на ефектите на терапијата во ле­­че­ње­то на пелтечењето и на­ма­лу­ва­ње­то на го­ворната анксиозност во сит­уа­ции­те кои би мо­желе да бидат кон­тро­ли­ра­ни во ста­цио­нар­ни услови;

 

The aim of this research is to show the importance of group therapy in the treatment of stuttering.
The purpose of this research is to display a group of 13 patients that were included in a group stationary treatment twice a year with the following objectives:

  • monitoring of the subjective assessment of the anxiety in 18 speaking situations at the beginning and at the end of the first and second treatment;
  • identifying the situations in which speech anxiety is mostly expressed, as well as in those in which it is least expressed, at the beginning and the end of the first and the second group stationary treatment;
  •            comparing the speech situations at the beginning of the first and at the very end of the second stationary treatment;

-   testing the effects of therapy in the treatment of stuttering and reducing speech anxiety in situations that could be controlled in stationary conditions;

 

 

 

 

Примерок

 

Sample

 

 

 

Во истражувањето опфатени се 13 пациенти, вклу­чени во 15 дневен стационарен групен тре­т­ман. Во периодот меѓу тие два стацио­нар­ни третмани пациентите се вклучени и во ин­дивидуален и групен амбулантен третман. Кри­териумите за избор на пациентите не се стро­го дефинирани со оглед на тоа дека се ра­боти за терапевтска, а не истражувачка гру­па. Основен услов е сите да имаат го­вор­но растројство дефинирано како пелтечење со изразена говорна анксиозност.

 

The research covered 13 patients included in the 15-days of stationary group treatment. In the period between these two stationary treatments, the patients are involved in individual and group ambulatory treatment. The criteria for selecting patients are not strictly defined considering it is a therapeutic, rather than randomized sampling trial. The main condition is that all patients have a vocal disorder defined as stuttering with strong speech anxiety.

 

 

 

 

Материјал и методи

 

 

Material and methods

 

 

 

Во испитувањето е користен објективниот го­ворен инструмент (проценка на говорниот ста­тус според Fiedler, P.A. Standop, R. Stotern-Schwarzenberg, Munchen, 1978), со кој се одредува степенот и видот на го­вор­но­то нарушување.
Исто така извршена е и субјективната про­цен­ка на анксиозноста на пациентите из­ра­зе­на во СУД единици (субјективни единици на на­рушување-субјективна проценка на тр­пе­ње­то) и направена е хиерархија на кри­тичните говорни ситуации. Со броевите од 100–0 пациентот го оценува чувството на анк­сиозност.
Кај пациентите следени се следните 18 говорни ситуации:

  • Одговарање во училиште и на испит,
  • Шалтер,
  • Пазарење,
  • Купување на билет,
  • Телефон,
  • Нарачување во ресторан,
  • Застанување на улица,
  • Претставување,
  • Разговор во група,
  • Читање пред едно лице,
  • Читање во група,
  • Читање во непозната група,
  • Прераскажување во позната група,
  • Прераскажување во непозната група,
  • Разговор со авторитет,
  • Поставување на прашања,
  • Кажување на шеги, досетки,
  • Разговор со терапевтот.

Терапискиот програм кој е спроведуван во ста­ционарот го содржи:

  • методот на ,,Свесна синтеза на развојот“, (на авторот Brajović).

Когнитивно-бихејвиоралниот дел од про­гра­ма­та за редукција на анксиозноста кој со­др­жи релаксација и во неа имагинација на кри­тич­ните говорни ситуации.

 

Objective speech tool is used in this testing (evaluation of speech status under Fiedler, PA Standop, R.Stotern-Schwarzenberg, Munchen, 1978), which determines the degree and the type of speech disorder.
Subjective assessment of patients' anxiety is also completed, which is expressed in SUD units(subjective units of disturbance or distress - subjective assessment of suffering) and a hierarchy of speech critical situations is established. By the use of the numbers from 100 to 0, the patient assesses the feeling of anxiety.
The patients are followed in the next 18 speech situations:

  • Verbal reasoning at school and on examination,
  • Counter,
  • Bargaining,
  • Buying a ticket,
  • Phone,
  • Ordering in a restaurant,
  • Stopping on the street,
  • Presentation,
  • Chat group,
  • Reading in front of a person,
  • Reading for a familiar group,
  • Reading for an unfamiliar group,
  • Narration in front of a familiar group
  • Narration in front of an un familiar group,
  • Talking with authority,
  • Asking questions,
  • Telling riddles,
  •  Handling a dialog with the therapist.

The therapeutic program that is implemented in the stationary includes:

  • method of “Conscious synthesis of development” (from the author Brajovich)

Cognitive-behavioural part for the reduction of anxiety, containing relaxation and imagination of vocal critical situations.

Резултати

 

Results

 

 

 

Табела 1. Приказ на пациентите како ги оце­ниле говорните ситуации на почетокот од првиот стационарен третман

 

Table 1. Preview of the patients’ speech situations evaluation at the beginning of the first stationary treatment

 

 

 

 

 

На табелата 1 е прикажан бројот на па­циен­ти­те кои ги користеле оценките од 100 до 10 СУД единици за 18 говорни ситуации на по­че­то­кот од првиот стационарен третман. Од та­бе­лата може да се забележи дека па­циен­ти­те наголемата оценка од 100 СУД единици  дале за следните ситуации:

  • одговарање во училиштето и на испит (ситуација бр.1, 8 испитаници)
  • телефон (ситуација бр.5, 1 испитаник)
  • читање пред едно лице (ситуација бр.10, 1 испитаник)
  • читање во позната група (ситуација бр.11, 3 испитаници)
  • читање во непозната група (ситуација бр.12, 1 испитаник)
  • прераскажување во позната група (ситуација бр.13, 3 испитаници)
  • разговор со терапевтот (ситуација бр.18, 1 испитаник).

Исто така од табелата може да се забележи дека најголем број од пациентите на по­че­то­кот од третманот најчесто ги оценувале го­вор­ните ситуации користејќи ги оцените од 50 до 100 СУД единици. Анксиозноста на па­циен­тите се движела од умерена кон мак­си­мал­на анксиозност во речиси сите 18 говорни си­туации.

 

Table 1 shows the number of patients who used the scores between 100 and10 SUD units in 18 speaking situations at the beginning of the first stationary treatment. From the table can be seen that the patients give the highest mark of 100 SUD units in the following situations:

  • verbal reasoning at school and on examination (situation No1, 8 examinees)
  • phone (situation No.5, 1 respondent)
  • reading in front of a person (situation No. 10, 1 respondent)
  • reading for a familiar group (situation No11, 3 examinees)
  • reading for an unfamiliar group (situation No. 12, 1 respondent)
  • narration in front of a familiar group (situation No.13, 3 examinees)
  • handling a dialog with the therapist (situation No. 18, 1 examinee).

From the table we can see that most of the patients usually evaluated the speech situations using the rate from 50-100 SUD units at the beginning of the treatment. The patients’ anxiety ranged from moderate to maximum anxiety in almost all 18 speech situations.

 

 

 

Табела 2. Приказ на пациентите како ги оцениле говорните ситуации на крајот од првиот стационарен третман

 

Table 2. Preview of the patients’ speech situations evaluation at the end of the first stationary treatment

 

 

 

 

На табелата 2 е прикажан бројот на па­циен­ти­те кои ги користеле оценките од 100 до 10 СУД единици за 18 говорни ситуации на кра­јот од првиот стационарен третман. Од та­белата може да се забележи дека ниеден па­циент со највисока оценка не оценил ниту една говорна ситуација. Говорните си­туа­ции кои на почетокот од третманот биле оце­ну­вани со највисока оценка т.е мак­си­мал­на анксиозност, сега се оценети со по­нис­ки оцени т.е со умерена анксиозност. Исто така од табелата може да се забележи де­ка поголем дел од говорните ситуации се оце­нувани со СУД единици од 40, 30, 20, од­нос­но со помал степен на анксиозност кога ве­ќе пелтечењето не е пречка за нормално функ­ционирање.

 

Table 2 shows the number of patients who used the scores between 100-10 SUD units in 18 speaking situations at the end of the first stationary treatment. We can also see that no patient evaluated any of the speech situations with the highest grade. Speech situations at the beginning of the treatment were evaluated with the highest score i.e. maximum anxiety, and later they are evaluated with lower score i.e. with moderate anxiety. From the table we may also note that most speech situations are evaluated with 40, 30, 20 SUD units, or with less degree of anxiety once the stuttering is not an obstacle for normal functioning.

 

 

 

Табела 3. Приказ на пациентите како ги оцениле говорните ситуации на почетокот од вториот стационарен третман

 

Table 3. Preview of the patients’ speech situations evaluation at the beginning of the second stationary treatment

 

 

 

На табелата 3 е прикажан бројот на па­циен­ти­те кои ги користеле оценките од 100 до 10 СУД единици за 18 говорни ситуации на по­че­то­кот од вториот стационарен третман. Од та­бе­лата може да се забележи дека најголем дел од говорните ситуации пациентите ги оце­нувале од 60 до10 СУД единици, односно вто­риот стационарен третман го започнале со постоење на умерена анксиозност. Исто та­ка од табелата може да се забележи дека па­циентите наголемата оценка од 100 СУД еди­ници ја дале за следните ситуации:

  • одговарање во училиште и на испитот (ситуација бр.1, 2 испитаника),
  • застанување на улица (ситуација бр.7, 1 испитаник) и

-    читање во позната група (ситуација бр.11, 1 испитаник).

 

Table 3 shows the number of patients who used the scores between 100-10 SUD units in 18 speaking situations at the beginning of the second stationary treatment. From the table can be seen that most speech situations are evaluated from 60-10 SUD units or this second stationary treatment has began on the existence of moderate anxiety. From the table it may also be noted that patients rated with high mark of 100 SUD units in these following situations:

  • verbal reasoning at school and on      examination (situation No1, 2 examinees),
  • stopping on the street (situation No7, 1   examinee) and

-     reading for a familiar group (situation          No11, 1 examinee).

 

 

 

На табелата 4 е прикажан бројот на па­циен­ти­те кои ги користеле оценките од 100 до 10 СУД единици за 18 говорни ситуации на кра­јот од вториот стационарен третман. Од та­белата може да се забележи дека па­циен­ти­те поголемиот број на говорни ситуации ги оцениле со оценки кои го означуваат нај­ма­лиот степен на анксиозно реагирање.

 

In Table 4 is shown the number of patients who used the scores between 100 and 10 SUD units in 18 speaking situations at the end of the second stationary treatment. From the table can be seen that the patients most of the speaking situations evaluated with grades representing the smallest degree of anxiety reaction.

 

 

 

Табела 4. Приказ на пациентите како ги оцениле говорните ситуации на крајот од вториот стационарен третман

 

Table 4. Preview of the patients’ speech situations evaluation at the end of the second stationary treatment

 

 

 

 

  

Слика 1. Приказ на пациентите како ги оце­ниле говорните ситуации на почетокот на првиот и крајот на вториот ста­цио­на­рен третман

 

Figure 1. Preview of the patients’ speech situations evaluation at the beginning of the first and the end of the second stationary treatment

На слика 1 графички е прикажана збир­на­та про­ценка на анксиозноста во СУД еди­ни­ци на почетокот од првиот и крајот од вто­ри­от ста­ционарен третман. Од графиконот мо­же да се забележи дека постои значајно сма­лу­­ва­ње на анксиозноста за сите говорни си­туа­­ции на толерантно ниво. Ако ги по­глед­не­ме пое­динечно сите говорни ситуации ќе за­­бе­­ле­жиме дека анксиозноста особено се на­ма­ли­ла кај говорните ситуации 1, 2, 3, 5, 11, 13 и 18 кои на почетокот од првиот трет­ман би­ле оценети со највисока оцена за при­сус­тво на анксиозност.

 

In figure 1 the graphic shows the summary assessment of anxiety expressed in SUD units at the beginning of the first and at the end of the second stationary treatment. From the graph can be seen that there is a significant anxiety reduction for all speech situations on a tolerable level. If we look at individual situations, we’ll notice that anxiety is notably reduced in the speech situations 1, 2, 3, 5, 11, 13 and 18 that at the beginning of the first treatment were assessed with the highest score for presence of anxiety.

 

 

 

Дискусија

 

Discussion

 

 

 

Резултатите од истражувањето покажаа дека груп­ниот стационарен третман има огромна зна­чајност во намалувањето на анксиозноста кај па­циентите кои пелтечат. Кај лицата што пел­течат говорната анксиозност во одредени си­туации може да добие фобични раз­ме­ри, да доведе до појава на ниско ниво на са­мо­до­верба, намален праг на толеранција на фрус­трациите, како и изразена тенденција кон социјално повлекување. Се смета дека ова однесување се развило секундарно во од­нос на говорните проблеми и дека прет­ста­вува научено емоционално однесување асо­цирано од пелтечењето. Кога се изразени овие секундарни емоционални проблеми во го­лема мерка ја отежнуваат терапијата на пел­течењето.
Резултатите од испитувањето покажаа дека па­циентите на почетокот од првиот групен ста­ционарен третман ги оцениле скоро сите го­ворни ситуации со високи СУД единици. Го­ворните ситуации како што се: од­го­ва­ра­ње во училиште и на испит, разговор по те­ле­фон, читање пред едно лице, читање во поз­на­та група и читање во непозната група ги означиле како ситуации во кои анк­сиоз­нос­та е најизразена. На крајот од првиот ста­цио­нарен третман оценките покажале при­сус­тво на умерена анксиозност, значи анк­сиоз­носта се намалила до умерено ниво, до­де­ка на крајот од вториот третман, гледајќи ги поединечно сите говорни ситуации може да се заклучи дека дошло до значајно сма­лу­ва­ње на анксиозноста за сите говорни си­туа­ции.
Гру­пниот стационарен третман и мо­ду­ла­ци­ја­та создава погодни услови за брзо и ефи­кас­но ра­зусловување на интерперсоналната анкси­оз­­ност и стекнување на социјално при­фат­ли­ви форми на однесување низ фидбек од те­ра­пев­тот и останатите пациенти.
Dell предлага лицето кое пелтечи да говори на тема која е многу тешка за него, односно да говори во определен тип на говорна сре­ди­на. Во неа, изразувајќи се јасно, лицето го­во­ри с¡ повеќе и повеќе. Ако се појави воз­­не­ми­реност се препорачува промена на сло­­же­ното говорење, односно се налага друг тип на комуникација која е природно по­лес­на (18).
Во САД и Канада најширока примена наоѓа ме­тодот на Boberg (1994) наречен трансфер. Транс­ферот вклучува одредени успеси во раз­лични ситуации. Во третманот на пел­те­че­њето најчесто се одредуваат вежби во раз­ни комуникативни ситуации поврзани со реал­ната опкружувачка средина (19).
Меѓу програмите кои главно се засновани на примената на когнитивно-би­хеј­вио­рал­на­та терапија, а се спроведуваат групно и ин­ди­видуално, амбулантно и/или стационарно и опфаќаат следење на говорот после трет­ма­нот се: SSMP (програмата за успешно уп­ра­ву­вање со петелчењето) во САД, PATMAR, (20) и DAS во Ирска.
Програми кои ја вклучуваат говорната и ко­гни­­тивно-бихејвиоралната терапија и се спро­ве­дуваат индивидуално, групно, ам­бу­лант­но и/или стационарно се: ISTAR (Ин­сти­тут за трет­ман и истражување на пе­тел­че­ње­то) во Ка­­на­да, IST (Интензивен третман на пе­тел­че­ње) во Шведска, VaLMod во Хр­ват­ска, Свес­на синтеза на развојот во Ср­би­ја (21).
Ге­не­ралниот став кој преовладува во пос­лед­ни­те децении во стручната јавност во об­лас­та на пелтечењето е дека многу е значајно да се вклучи групната работа во третманот на пел­течењето. Ова во некои случаи се по­стиг­ну­ва низ амбулантна работа во група, по 2-4 часа, додека кај повеќето случаи се изведува низ стационарен третман. Стационарниот трет­ман, во зависност од терапевтскиот прис­тап и/или земјата во која се спроведува (здрав­ственото осигурување, материјалните ус­лови итн.) трае од 4 дена до 3 недели. По­ве­ќето траат од 8-15 дена, и вклучува дневен ин­тензивен третман од 4-15 часа.

 

The results showed that group stationary treatment has a great importance, in reducing the anxiety of patients who stutter. For people who stutter, vocal anxiety in certain situations can take phobic proportions, which can lead to low self-esteem, lowered threshold for tolerance of frustrations and stronger tendency towards social withdrawal. It is considered that this behaviour evolved as a consequence of the speech problems and it represents tacit emotional behaviour initiated by the stuttering. When these secondary emotional problems are expressed they greatly hamper stuttering therapy.
The results of the examination showed that patients at the beginning of the first group stationary treatment had evaluated almost all speaking situations with high SUD units. Speech situations such as verbal reasoning at school and on examination, talking on the phone, reading in front of a person, reading for a familiar group and reading for an unfamiliar group were marked as situations where the anxiety is highly present. The scores at the end of the first stationary treatment showed the presence of moderate anxiety, meaning that the anxiety decreased to moderate level, while at the end of the second treatment, looking separately at all speech situations, can be concluded that in all speech situations there was a significant reduction of anxiety.
The group stationary treatment and modulation create favourable conditions of rapid and efficient de-conditioning of the interpersonal anxiety and the acquisition of socially acceptable forms of behaviour through therapist’s and other patients’ feedback.
Dell offers the stutterer to talk about a topic very difficult for him i.e. to talk in a certain type of vocal environment. Talking with clarity in that environment, his face tells more and more. If anxiety should occurred in that situation, changing the complexity of speaking is mostly recommended; i.e. it is required a different type of communication that is naturally easier (18).
In the U.S. and Canada mostly used is Boberg’s method (1994) named “transfer”. The “transfer” includes some successes in various situations. Different communicative exercises are often used for the treatment of stuttering related to situations from the surrounding (19).
Among the programmes that are mainly based on the application of cognitive-behavioural therapy, which are conducted individually or in a group, in clinics and/or stationary and include monitoring of speech after the treatment are: SSMP (The Successful Stuttering Management Program) in the USA, PATMAR, (20) and DAS in Ireland.
The programs that include vocal and cognitive-behavioural therapy and are implemented individually, in a group, in an ambulance and/or stationary are: ISTAR (Institute for Stuttering Treatment and Research) in Canada, IST (Intensive Stuttering Treatment) in Sweden, VaLMod in Croatia, and Conscious Synthesis of Development in Serbia (21).
The general attitude in the last decades that prevails among the experts in the field of stuttering is that considering group work in the treatment of stuttering is very important tool. In some cases this is achieved through working with a group in the clinic for 2-4 hours, while in most cases it is managed through a stationary treatment. Depending on the therapeutic access and/or the country in which the stationary treatment is implemented (the health insurance, the material conditions, etc.) has duration from 4 days to 3 weeks. Most of them last between 8 and 15 days and include from 4 to 15 hours intensive daily treatment.

 

Заклучок

 

 

Conclusion

 

 

 

Од горе прикажаните резултати може да се зак­лучи дека:

  • Кај групата од 13 пациенти која на по­че­то­кот од првиот стационарен групен трет­ман имала високо изразена говорна анксиоз­ност за одредени говорни си­туа­ции на крајот од 15-дневниот третман дош­ло до значајно намалување на го­вор­на­та анксиозност.
  • Пациентите на почетокот од вториот ста­цио­нарен третман имале средно изразена го­ворна анксиозност за одредени го­вор­ни ситуации која на крајот од овој трет­ман се намалила до толерантно ниво за сите ситуации.
  • Модифицираното однесување, кое е едно од целите на групниот третман, довело до значајно намалување на анксиозноста на толерантно ниво, а избегнувањето на кри­тичните говорни ситуации, кои може да се следат во стационарни услови, се све­ло на минимум.
  • Свесната синтеза на развојот и когни­тив­но-бихејвиоралниот дел од програмот во груп­ниот стационарен третман даваат по­зитивни ефекти во лечењето и на­ма­лу­ва­њето на анксиозноста во специфичните про­вокативни говорни ситуации.

Покрај овие заклучоци, кои се однесуваат ди­­рек­тно на истражувањето, врз основа на дол­­го­годишното искуство, како и по­врат­ни­те ин­формации кои се добиени од па­циен­ти­те може да се заклучи дека:

  • Методата ССР со когнитивно-би­хеј­вио­рал­ниот дел на програмот пружаат добра ос­нова за третман на пелтечењето кај адо­лесцентите.
  • Стационарниот групен третман прет­ста­ву­ва неопходен и незаменлив дел од те­ра­пи­јата на адолесцентите кои пелтечат со оглед на тоа дека обезбедуваат ре­дук­ци­ја од околу 84% во зачестеноста и те­жи­ната на говорните тешкотии.
  • Во текот на стационарниот третман доаѓа и до значајна редукција на го­вор­на­та анксиозност поврзана за критичните го­ворни ситуации и намалување на анксиоз­ното реагирање во специфичните про­вокативни говорни ситуации, кое е про­следено со подобрување на ставовите по­врзани со пелтечењето.
  • Кај поголемиот број на случаи доаѓа до вос­поставување на емоционална ста­бил­ност и развој на социјалната ком­пе­тен­ци­ја, унапредување на самоизразувањето и разбирањето.

Пациентите во текот на третманот учат да ги ко­ристат понудените техники и успешно да ги применуваат во социјалното оп­кру­жу­ва­ње. Сето ова многу потешко се постигнува во амбулантни услови, а неопходно е за до­би­ва­ње на долготрајни позитивни ефекти во те­ра­пи­јата на пелтечење кај адолесцентите.

 

From the results presented above can be concluded that:

  • The group of 13 patients that prior to the first stationary group treatment had an expressed high vocal anxiety in speaking situations, at the end of the 15-day treatment led to significant reduction of speech anxiety.
  • Patients at the beginning of the second stationary treatment had mildly expressed voice anxiety for some speaking situations, which has dropped to the tolerance level in all situations at the end of this treatment.
  • The modified behaviour which is one of the group treatment goals led to significant reduction of the anxiety tolerance level and the evasion of critical speech situations that can be monitored in the stationary conditions was reduced to a minimum.
  • The intended synthesis of the development and cognitive-behavioural components in the program in the group stationary treatment gives positive effects in the treatment and reduction of anxiety in specific provocative speech situations.

Despite these conclusions directly referring to the research, based on a long experience and feedback obtained from patients can be concluded that:

  • The CSD method with cognitive-behavioural component in the program provides solid basis for the treatment of stuttering in adolescents.
  • The group stationary treatment is necessary and indispensable part of the treatment of adolescents who stutter, since it reduces the frequency and severity of speech difficulties up to 84%.
  • During the stationary treatment can be achieved significant reduction of speech anxiety related to critical speech situations and reduction of anxiety related to specific provocative speech situations, which is accompanied by improvement of the attitudes related to stuttering.
  • In most cases it is achieved establishment of emotional stability and development of social competence, promotion of self-expression and understanding.

Patients during the treatment learn to use the techniques and to successfully apply them in the social environment. All this is very difficult to achieve in clinical conditions, but in the same time it is necessary for obtaining long-lasting positive effects in the treatment of stuttering among adolescents.

 

 

 

 

Citation:Shoster D, Dobrota Davidovikj N, Filipova S, Lozanovska B. The Importance of Group Therapy Used in the Treatment of Stuttering. J Spec Educ Rehab 2011; 12(3-4):77-89. doi: 10.2478/v10215-011-0013-7

   

Article Level Metrics

 
   

 

Референци / References:

 

 

 

 

 

  1. Shoster D, Dobrota Davidovikj N, Jova­no­vikj Simikj N, Terzikj I. Model grupnog rada u terapiji mucanja kod adolescenata prema metodi Svesna sinteza razvoja. Zbornik rezimea. Dani defektologa Srbije. Zlatibor: 2010; 15-18 januar.
  2. Hvatzev ME. Logopedija. Petto izdanje. Moscow: 1959.
  3. Van Riper C. The Treatment of Stuttering. Englewood Cliffs. New Jersey: Prentice – Hall; 1973.
  4. Brajovikj C, Brajovikj Lj. Rehabilitacija po­remećaja funkcije govora. Beograd: Naučna knjiga;1981.
  5. Vladisavljevikj S. Mucanje Logopedija II. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sred­stva; 1982.
  6. De Nil LF, Kroll RM, Houle S. Functional neuroimaging of cerebellar activation during single word reading and verb ge­ne­ra­tion in stuttering and nonstuttering adults. Neuroscience Letters; 2001, 302: 77-80.
  7. Dobrota Davidovikj N, Tadikj J, Shoster D, Giannakaki Samelis GF. The Conscious Syn­thesis of development – a multi-di­men­sio­nal treatment approach in treatment of stuttering. Medical Annals; 2010 Volume 33, Number 2, pp.73-76.
  8. Van Riper C. The nature of stuttering (2nd ed). Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall; 1982.
  9. Guitar B. Stuttering. An Integrated Approach to Its Nature and Treatment. 3rd ed. Baltimore: Lippincott Williams & Wilkins; 2006.
  10. Tadikj J, Shoster D, Dobrota Davidovikj N, Jovanovikj Simikj N. Subjective distress caused by cospeakers’ reactions-reduction during stationary group treatment. Journal of Special education and Rehabilitation (JSER). Skopje: 2010, 11(1-2): 39-52.
  11. Galikj-Jushikj I. Što učiniti s mucanjem. Cjelovit pristup govoru i psihi. Zagreb: Ostvarenje; 2001.

 

 

  1. Ambrose N.G. Possible Genetic Factors in Sub­types of Stuttering.European     Sympo­si­um on Fluency Disorders. Antwerp: 2008.
  2. Manning W. Clinical Decision Making in FlyencyDisorders. 3rded.Delmar: Cengage Learning; 2001.
  3. Ward D. Stuttering and Cluttering – Frame­works for understanding and treatment. Psychology Press. Hove East Sussex; 2006.
  4. Ryan BP. Programmed stuttering therapy for children and adults (2nd ed.). Spring­field, IL: Charles C. Thomas; 2001.
  5. Kully D, & Langevin M. Intensive treat­ment for adolescents. In R. Curlee (Ed.): Stuttering and related disorders of fluency (2nd ed.; pp. 139–159). New York: Thieme;1999.
  6. Guitar B. Stuttering: An integrated approach to its nature and treatment (chap­ter 10 :Intermediate stutterer). Phila­delphia: Lippincott Williams &Wilkins.1; 1998
  7. Dell CW. Treating school-age stutterers. In R. F. Curlee (Ed.), Stuttering and related disorders of fluency. New York: Thieme Medical Publishers; 1993; 45–67.
  8. Boberg E. Neuropsychology of stuttering. Altona. Manitoba: University of Alberta Press; 1994; 259.
  9. Kelly P. A practical description and discussi­on following the progress of 46 children under 5 years old who werediag­no­sed as stuttering and the long-term results of therapy. 8th World Congress for People Who Stutter. “Inclusion: Creating our Place in Society”. Cavtat: 2007.
  10. Tadikj J, Shoster D, Dobrota-Davidovikj N. Multi-dimensional treatment approach in Serbia-Conscious Synthesis of De­ve­lop­ment. European Symposium on Fluency Disor­ders. Antwerp: 2008.
Share

Follow Us



FacebookTwitterLinkedinWikiBlogger

Share Us

MySpaceTwitterStumbleuponGoogle BookmarksRedditLinkedInMixxRSS FeedPinterest
 

Journal metrics

Publish with JSER

Indexed in