Пелтечењето претставува проблем кој е познат од многу одамна, пред повеќе од 40 векови, дури од древните Кинези, Египќани и во времето на Месопотамија. Се мисли дека Мојсие себе си се сметал за лице кое пелтечи. Манифестациите на пелтечењето зависат од индивидуалните карактеристики на развојот, од особините на личноста и од темпераментот (1).
Hvatcev смета дека пелтечењето е говорно нарушување кое се манифестира преку појава на грчеви на органите за артикулација (посебно на усните и непцето), за фонација (гласилките) и дишењето (дијафрагмата и мускулите на градниот кош) (2).
Van Riper наведува дека пелтечењето доаѓа кога текот на зборовите е прекинат поради двоумење, застанување, репетиција или пролонгација на гласовите. Флуентноста е прекината со грчеви, затреперување или абнормалност во фонацијата и дишењето. Се состои од моменти на говорни прекини со таква зачестеност и абнормалност, кои го привлекуваат вниманието, интерферираат со комуникацијата, доведуваат до неприлагоденост и анксиозност (3).
Според Brajoviкј, пелтечењето е функционално нарушување на говорот кое се манифестира со свесни, а ненамерни, испрекинати, дисхармонични и дисритмични бранувања на звукот со различен интензитет и фреквенција и одразува иреверзибилно нарушување на психофизиолошкото единство на човековото битие (4).
Vladisavljeviкј смета дека пелтечењето се манифестира само за време на говорот во вид на повторување на поедините гласови, слогови и зборови, или во вид на запнување на почетокот од говорот и во текот на говорот. Тоа не е едноставно говорно нарушување, туку синдром на голем број на манифестации на соматски, физиолошки, говорно-јазички, психолошки и социјален план (5).
De Nil го дефинира пелтечењето како нефлуентно говорно однесување, кое е последица на постоење на разлика меѓу психолингвистичките фактори (фонологија, просодија, синтакса, семантика, когниција, прагматика), психосоцијалните фактори (родителите и околината кои значајно влијаат на воспитувањето на детето, стравот), физиолошките фактори (почеток на развојот на говорот, ларингеалната и супраларингеалната напнатост, сензомоторната координација, инервацијата на нервниот систем, артикулацијата, респирацијата, генетиката) (6).
Пелтечењето е состојба која се манифестира како нарушување на сите облици на флуентност, со изразени промени на соматски, психолошки и социјален план. Највпечатлив симптом е отежнатата и прекината вербална комуникација со нарушен фидбек (7).
Главни карактеристики на говорот на лицата кои пелтечат се повторување, продолжување и блокови (8). Овие карактеристики се развиваат спонтано, затоа што лицата кои пелтечат не можат да ги контролираат. Секундарните карактеристики ги вклучуваат стекнатите реакции кои се делат во две групи: одлагање и избегнување на говорот. Негативните ставови и чувствата поврзани за пелтечењето и говорот претставуваат терцијален проблем кој се јавува кај лицата кои пелтечат (9). Чувствата претставуваат моментални реакции кои се опишуваат како страв, срам. Ставовите произлегуваат од повторените негативни искуства кои го предизвикуваат пелтечењето. Адолесцентите и возрасните кои пелтечат главно имаат негативни ставови кон себе кои се продукт на долгогодишното пелтечење (10).
Причината за појавата на пелтечењето е с¢ уште недоволно позната, но сепак научниците пронашле многу клучни фактори. Различни фактори, како заедно така и во комбинација можат да предизвикаат пeлтечење кај детето кое има неврофизиолошка прeдиспозиција за нарушување.
Поголем број на автори се согласуваат дека пелтечењето има мултидимензионален карактер, и за чие појавување и развој одговорни се повеќе фактори истовремено. Меѓу тие фактори се одредени физиолошки дефицити, психолошки и средински фактори, кои со меѓусебно дејствување можат да доведат до појава на пелтечење (11).
Постојат цврсти докази дека пелтечењето има генетска основа. Многу научници сметаат дека генетската основа претставува начин на организација на детскиот мозок за говор и јазик. Студиите на близнаци и посвоени деца потврдуваат дека гените мора да се во интеракција со срединските фактори. Некои студии докажале дека постојат гени за пелтечење на 18 хромозом, а други на 1,13, и 16 хромозом. Денес научниците се на пат да ги откријат гените одговорни за појавата на пелтечењето, што ќе биде од голема помош во раната идентификација и превенција на пелтечењето (12).
Третманот на пелтечењето со текот на времето се менувал на различни начини, во зависност од доминантното мислење за неговата етиологија. Денес не постои единствен третман. Многу од тераписките пристапи третираат само еден симптом или група на симптоми. Денес постои тенденција за развој на сеопфатни терапевтски пристапи (7,13).
Во третманот на пелтечењето од огромно значење е групната терапија. За време на групниот третман детето кое пелтечи увидува дека не е единствено и чувството на изолираност се намалува (14). Членовите на групата ја добиваат потребната самодоверба која толку многу им е потребна. Во групата тие зборуваат, раскажуваат за својот начин на борба со пелтечењето и на тој начин ги поттикнуваат другите пациенти да ги исфрлат од себе тајните поврзани со пелтечењето (15, 16, 17).
|
|
Stuttering is a problem known for a long time, for over then 40 centuries, from the time of the ancient Chinese, Egyptians and Mesopotamians. It is believed that Moses considered himself as a person who stutters. The manifestations of stuttering depend on the individual characteristics of the development and of the characteristics of the individual and its temper (1).
Hvatcev believes that stuttering is a speech disorder that is manifested through the occurrence of spasm of the organs for articulation (especially the lips and palate), for phonation (the chords) and respiration (the diaphragm and the chest muscles) (2).
Van Riper states that stuttering occurs when the word is terminated due to hesitation, pausing, rehearsal or prolongation of sounds. The fluency is interrupted by cramps, trembling or abnormality in breathing and phonation. It is consisted of moments of voice breaks with such frequency and abnormality that attract attention, interfere with the communication, leading to misfit and anxiety (3).
According to Brajoviкј, stuttering is a functionally impaired speech which manifests itself in conscious but unintended, dashed, disharmonic and arrhythmic ripples of sound with different intensity and frequency and reflects the irreversible disruption of psycho-physiological unity of human beings (4).
Vladisavljeviкј believes that stuttering is manifested only during a speech in a form of repetition of individual sounds, syllables and words, or in the form of stumbling at the beginning and during the speech. It is not a simple speech disorder, but a syndrome with a number of manifestations of somatic, physiological, speech-language, psychological and social aspects (5).
De Nil defines stuttering as influent speech behaviour, which is a consequence of the existence of differences between the psycholinguistic factors (phonology, versification, syntax, semantics, cognition, pragmatics), the psychosocial factors (parents and environment that significantly affect the child's upbringing, fear), the physiological factors (early development of speech, laryngeal and supra-laryngeal tension, sensor-motor coordination, innervations of the nervous system, articulation, respiration, genetics) (6).
Stuttering is a condition that is manifested as a disorder of any kind of fluency, with pronounced changes from somatic, psychological and social aspect. The most striking symptom is the difficult and disrupted communication with verbally impaired feedback (7).
The main features in the speech of stutterers are repetition, extension and blockages (8). These features are developed spontaneously, as stutterers cannot control them. The secondary features include acquired reactions that are divided into two groups: delay of speech and avoidance of speech. The negative attitudes and feelings related to stuttering and speech are tertiary problem that occurs among stutterers (9). The feelings are immediate reactions that are described as fear and shame. These attitudes stream from the repeated negative experiences caused by the stuttering. Adolescents and adults who stutter have generally negative attitudes towards themselves which are the product of many years of stuttering (10).
The reason for the emergence of stuttering is still unknown; however scientists have found many key factors. Various factors alone and combined with others can cause stuttering of a child who has neuro-physiological predisposition for this disorder.
Most authors agree that stuttering has multidimensional character for which occurrence and development are responsible several factors at a time. Among these factors are certain physiological deficits, psychological and environmental factors which by interaction may lead to the emergence of stuttering (11).
There are solid evidences that stuttering has a genetic base. Many scientists believe that the genetic base is a way of organization the child’s brain for speech and language. The studies of twins and adopted children confirm that the genes must interact with the environmental factors. Some studies have proven that there are genes for stuttering on the 18th chromosome and other on the 1st, 13th, and the 16th chromosome. Scientists today are on the way to discover the genes responsible for the occurrence of stuttering, which will be of a great help in the early identification and prevention from stuttering (12).
Over the time the treatment of stuttering has changed in different ways, depending on the dominant opinion of its etiology. Today there is no single treatment. Many therapeutic approaches treat only one symptom or a group of symptoms. However, there is a tendency to develop comprehensive therapeutic approaches (7, 13).
Great importance in the treatment of stuttering has the group therapy. During the group treatment, the child who stutters recognizes that it isn’t the only one and the feeling of isolation decreases (14). Group members receive the necessary confidence that is much needed. In the group they speak, narrate about their struggle with the stuttering in that way encouraging other patients to discard their secrets related to stuttering (15,16,17).
|
Во испитувањето е користен објективниот говорен инструмент (проценка на говорниот статус според Fiedler, P.A. Standop, R. Stotern-Schwarzenberg, Munchen, 1978), со кој се одредува степенот и видот на говорното нарушување.
Исто така извршена е и субјективната проценка на анксиозноста на пациентите изразена во СУД единици (субјективни единици на нарушување-субјективна проценка на трпењето) и направена е хиерархија на критичните говорни ситуации. Со броевите од 100–0 пациентот го оценува чувството на анксиозност.
Кај пациентите следени се следните 18 говорни ситуации:
-
Одговарање во училиште и на испит,
-
Шалтер,
-
Пазарење,
-
Купување на билет,
-
Телефон,
-
Нарачување во ресторан,
-
Застанување на улица,
-
Претставување,
-
Разговор во група,
-
Читање пред едно лице,
-
Читање во група,
-
Читање во непозната група,
-
Прераскажување во позната група,
-
Прераскажување во непозната група,
-
Разговор со авторитет,
-
Поставување на прашања,
-
Кажување на шеги, досетки,
-
Разговор со терапевтот.
Терапискиот програм кој е спроведуван во стационарот го содржи:
-
методот на ,,Свесна синтеза на развојот“, (на авторот Brajović).
Когнитивно-бихејвиоралниот дел од програмата за редукција на анксиозноста кој содржи релаксација и во неа имагинација на критичните говорни ситуации.
|
|
Objective speech tool is used in this testing (evaluation of speech status under Fiedler, PA Standop, R.Stotern-Schwarzenberg, Munchen, 1978), which determines the degree and the type of speech disorder.
Subjective assessment of patients' anxiety is also completed, which is expressed in SUD units(subjective units of disturbance or distress - subjective assessment of suffering) and a hierarchy of speech critical situations is established. By the use of the numbers from 100 to 0, the patient assesses the feeling of anxiety.
The patients are followed in the next 18 speech situations:
-
Verbal reasoning at school and on examination,
-
Counter,
-
Bargaining,
-
Buying a ticket,
-
Phone,
-
Ordering in a restaurant,
-
Stopping on the street,
-
Presentation,
-
Chat group,
-
Reading in front of a person,
-
Reading for a familiar group,
-
Reading for an unfamiliar group,
-
Narration in front of a familiar group
-
Narration in front of an un familiar group,
-
Talking with authority,
-
Asking questions,
-
Telling riddles,
-
Handling a dialog with the therapist.
The therapeutic program that is implemented in the stationary includes:
-
method of “Conscious synthesis of development” (from the author Brajovich)
Cognitive-behavioural part for the reduction of anxiety, containing relaxation and imagination of vocal critical situations.
|