Современата педагошка литература има став дека оценувањето, првенствено треба да биде корисно, што значи дека мора да биде планирано и изводливо, благовремено, разновидно, достапно и максимално објективно. Тоа значи дека процесот на оценување треба да ја оценува или вреднува практичната вредност на информацијата која се изложува и како истата се користи во секојдневната практика (Хавелка и соработници 2003). Денес с¡ повеќе се зборува за вреднувањето, а с¡ помалку за оценувањето. Според Диетел и соработниците (1991) проценката (вреднувањето) може да се дефинира како кој било метод што се користи за подобро разбирање на моменталното знање кај ученикот. Ова укажува на тоа дека вреднувањето може да се движи од субјективен суд на наставникот, кој се базира врз она што ученикот го покажува во наставата, до сложен облик, како што се стандардните тестови. Според овие автори идејата која се однесува на моменталното знаење на ученикот покажува дека знаењето кај ученикот е променлива категорија и дека суд за целокупното знаење може да се даде по подолго набљудување. Вреднувањето може да го покаже степенот на напредувањето, положбата и потребата за подучување.
Бројни анализи на традиционалното оценување укажуваат дека наставниците и учениците се среќаваат со многубројни недостатоци во областа од наставата. Хавелка и сор. (2003. стр. 13-14) даваат општи констатации за оценувањето кои настанале како извор од бројни расправи за тоа како наставниците, учениците и стручните соработници гледаат на проблемот при оценувањето, при што посебно се нагласува:
|
|
The attitude in modern pedagogical literature is, that school assessment above of all, must be useful. It means that school assessment must be planned in a way to be executive, on time, heterogeneous, available to all, and maximum objective. The school assessment should be evaluated by its practical value of information that should be given by assessment and in a way of how the information is used in school practice. (Havelka et al. 2003) Because of those reasons, today, the most frequent talks are about evaluation, and less about school assessment. According to Dietel et al. (1999) evaluation can be defined as any method which we use for better understanding of concrete school knowledge of pupils. It means that evaluation can start from teacher’s subjective judgment, based on observation of pupil’s school performance, to more complicated ways, such as standardizes tests. According to these authors, the idea of concrete school knowledge of pupils shows that knowledge is variable category. It means that judgment about summative (objective) school knowledge can be given after observation and connection during long period. The evaluation can shows the grade, progress, place, needs for education and school programs.
Many analyses of traditional practice of school assessment show that teacher and pupils have met many inadequacies in this area of teaching work. Havelka at al. (2003. pg. 13-14) state general conclusions about how teachers, pupils and school assistants see the problem of school assessment, with special emphases as follows:
|
-
Оценувањето е најслабо решен проблем;
-
Упатства за оценување има но се воопштени и за повеќето наставници нејасни;
-
Инспекторите при контролите не посветуваат внимание на наставничкото оценување;
-
Голема е разликата меѓу оценувањето во одделенската и оценувањето во предметната настава (за оценувањето во одделенска настава дадени се позитивни мислења);
-
Се гледа дека во училиштата се поставуваат доста прашања, но упорно се избегнуваат отворени стручни расправи кои се однесуваат на оценувањето во целост;
-
Наставниците се чувствителни кога се зборува за објективноста на нивните оцени,
често доаѓа и до конфликти;
-
Учениците често се незадоволни од оценувањето;
-
Учениците немаат можност да ги изнесат своите забелешки на оценувањето.
Во литературата може да се сретнат и многу други критики упатени на нумеричкото оценување кои се однесуваат на тоа дека нумеричкото оценување не е реално (Трој Ф., 1957), дека со ова оценување не може да се изразат квалитативните вредности кои се од психолошка, естетска, општествена и др. природа, а кои битно делуваат врз оцената од ученикот (Трој Ф., 1959, Милатовиќ В., 1984). Исто така се укажува на неможноста за наоѓање заедничка платформа за донесување нумеричка оцена врз основа на квалитативните фактори (Трој Ф., 1957, Ѓорѓевиќ Ј., 1982), а не може на оцената да £ се придава апсолутна вредност, зашто по правило таа зависи од квалитетот на останатите ученици во одделението, па и од целото училиште (Трој Ф., 1957). Потоа, оцената од субјективен карактер (усмени и писмени задачи) и оценувањето воопшто, зависат од бројни субјективни фактори од страна на наставникот и од страна на ученикот (Трој Ф., 1957, Милатовиќ В., 1984 и Ѓорѓевиќ Ј., 1982). Бидејќи оцената се состои од процена на знаењето на ученикот и јавното мислење за тоа, детето се бори за добра оцена не поради знаење, туку поради с¡ она што го обезбедува добрата оцена, а со тоа и за зголемување и зачувување на својот углед (Ѓорѓевиќ Ј., 1982).
|
|
-
“School assessment is the weakest point of teaching work
-
The instructions for school assessment are available, but they are general and for the most teachers, unknown
-
School controllers do not pay attention at teacher’s assessment (how teachers do it, how they use assessment results in teaching process, later…)
-
There are big differences between assessment at early school age than at the middle age (the results are better at early school age)
-
There is a clear problem in the school assessment process, but no one wants to discuss about that in public
-
The teachers are very upset when someone discuss about the objectivity of their assessment. There are many conflicts related to assessment.
-
The pupils are mostly dissatisfied because of the assessment process
-
The pupils are not allowed to make remarks about assessment and marks.”
Besides, in literature many other critics can be found about school assessment such as that numeric assessment is deceiving by its precision (Troj F., 1957), than, with numeric assessment it is not possible to express qualitative values (psychological, esthetic, social and other nature) . (Troj F., 1957, Milatovic V., 1984) which influences pupils’ numeric marks. Also, it is impossible to find common base for giving numeric marks based on qualitative factors (Troj F., 1957, Djordjevic J., 1982), neither it is possible to give absolute value to numeric marks, because they depend on the quality of other pupils in the class and the whole school as well (Troj F., 1957). Furthermore, the mark of subjective tasks (verbal, literature tasks) and assessment in general, depends on many factors made by teachers and made by pupils (Troj F., 1957, Milatovic V., 1984., Djordjevic J., 1982). Since the numeric mark expresses assessment of pupils and public opinion about them, the child is fighting for good mark not because of knowledge but because of keeping and increasing his reputation (Djordjevich, 1982). There is an attitude that differences between abilities make competition for marks very complex and unjustly, and make bad influence to emotional stability of pupils (Djordjevic J., 1982). There are a lot of teachers that disregard instructions for school assessment, which are defined by law, so, there is a lot of arbitrariness in assessment style (Milatovic V, 1984, Djordjevic J. 1982). Law-giver does not make precise system of measures about discipline responsibility of pupils, so teacher can give punishment numeric mark, which is not good (Milatovic V., 1984). According to Milatovic V. (1984) numeric assessment is in spurts, while Djordjevic J. (1984) says that numeric marks make antagonism between teachers, parents and pupils, and make many problems.
Shirley-Dale Easley, Kay Mitchell (2004, pg.12) show the relation between traditional and authentic assessment:
|
Во литературата може да се види и став дека разликата во способностите доведува до натпревар за оценки што е доста сложено и неправедно, а негативно делува врз емоциите кај слабите ученици (Ѓорѓевиќ Ј., 1982) како и тоа дека мал број наставници се придржуваат на напатствијата за оценување на учениците, кои се јасно дефинирани, па поради тоа се јавува самоволие и неуедначеност во стилот на оценување (Милатовиќ В., 1984). Законодавецот нема изградено добар и прецизен систем на мерки за дисциплинска одговорност на ученикот, па со општа оцена се казнува однесувањето на ученикот, што не е добро (Милатовиќ В., 1984). Според Милатовиќ В., нумеричкото оценување честопати е сведено на кампањско оценување, додека Ѓорѓевиќ Ј., (1984) укажува дека оцената е антагонизам меѓу наставниците, родителите и учениците и доведува до бројни проблеми.
Shirly-Dale Easleu, Kay Mitchell, (2004 стр. 12) вака го прикажуваат односот меѓу традиционалното и автентичното оценувањe.
|
|