Вовед
|
|
Introduction
|
Аутизмот претставува первазивно развојно нарушување што се јавува во раното детство и се карактеризира со нарушувања во социјалната и комуникатвната сфера, намалени интереси и повторувачко однесување (1).
Аутизмот би требало да биде дијагностициран до возраст од 18 месеци. Раната интервенција е многу важна за подобар исход. Терапиите вклучуваат дефектолошки третман, логопедски третман, окупациска и бихејвиорална терапија. Уште нема специфични лекови во третманот на аутизмот. Нема фармаколошки третман што би покажал маркантно подобрување на јадровите симптоми како што се социјалното, говорното и когнитивното нарушување кај аутизмот. Медицинските видови терапии често им овозможуваат на аутистичните индивидуи да живеат надвор од институциите (2).
Истражувањата што ги проценуваат лековите и кои биле предложени во третманот на аутизмот, постојано се во пораст. Забележливо е забрзано истакнување на потребата од тестирање на лековите и подобра информација за третманите што треба да биде побрзо достапна отколку во минатото.
Целта на овој труд е да прикаже некои нови видови биомедицински третмани што се користат во светот.
|
|
The autism is pervasive developmental impairment that occurs in early childhood characterized with impairments in social and communicative sphere, reduced interests and repeated behavior (1).
The autism has to be diagnosed up to the age of 18 months. Early intervention is very important for better results. The therapies include special education and rehabilitation treatment, treatment of speech therapist, occupational and behavioral therapy. There is no specifically marked medicine for the treatment of autism. There are no pharmacological treatments, which indicate noticeable improvement of core symptoms such as social, speech and cognitive impairments of autism. Medical therapies often enable autistic individuals to live outside the institutions (2).
Research evaluating medicine proposed for treatment of autism, is on the increase. There is accelerated emphasis on medicine testing and better information on treatments should be more available than in the past.
The aim of this article is to present some new types of biomedical treatments used in the world.
|
|
|
|
1. Видови третмани кои може
да се користат во иднина
|
|
1. Treatments that could be used in future
|
Окситоцинот е мал пептиден хормон, составен од девет аминокиселини што, нормално, се секретира од мајката при раѓањето и доењето на детето. Во анималните студии било најдено дека тој е асоциран со социјалното однесување. Кога бил инектиран кај животните, окситоцинот го зголемил нивното социјално однесување, а кога биле дадени негови блокатори, тогаш се намалило нивното социјално однесување и била избегнувана социјалната интеракција (3).
Податоците кај човекот укажуваат на можна улога на окситоцинот во третманот на аутистичните симптоми.
|
|
The oxytocine is a tiny peptide hormone consisted of nine amino acids that mother normally secrets during child’s birth and breast-feeding. The animal studies associate it with social behavior. When oxytocine was injected in animals, it increased their social behavior, and when its blockers were used then their social behavior and social interaction were reduced (3).
Human data show that the role of oxytocine in treatment of autistic symptoms is possible. One study examined the concentrations of oxytocine in 29 children with autism and 30 children at the same age without autism. The children with autism had lower level of oxytocine. The children without autism showed higher level while growing up which was not the case in children with autism (4). Hollander et al. made double “blind”, placebo-controlled study of infusion with oxytocine in adults, diagnosed as autism or Asperger syndrome. They noted declined repeating behavior in 13 of 15 observed subjects who received infusion with oxytocine. Contrary to them, only 6 of 15 members of placebo group showed declined repeating behavior. There were no differences of unwanted effects between oxytocine and placebo groups. These authors indicated that the social behavior could be improved with oxytocine treatment (5).
Tetrahydrobiopterin (R-BH4) is another medicine examined in the treatment of autism. It is a chemical compound necessary for synthesis of neuro-transmitters, such as serotonine and other kateholamines. In one open pilot study, six preschool children with autism were treated with R-BH4. The parents reported improvement in eye contact, willing for interaction and number of words. PET-scans showed 10% increase in binding of dopamine D2 receptor in n. caudatus and in putamen. N. caudatus and putamen are components of the basal ganglion system and they are areas deep in the brain, which receive different impulses from the brain cortex, process those impulses and return them back to the motor cortex. N. caudatus influences the motivating processes and putamen is connected with unconscious coordination of simple sense-motor behavior. Since there is only one study carried out on this medicine, other researches are necessary to evaluate its safety and efficiency (6). Ampakines are relatively new medicine class, which increase the activity of AMPA-receptor. These receptors help the transfer of glutamate signals in the brain. The studies show that these areas in the brain are less active and with less density of AMPA-receptors. They improved the memory of patients with Alzheimer disease. CX516 is ampakine which influences cognitive and behavioral symptoms in individuals with fragile X syndrome and autism (7).
|
Во една студија биле испитувани концентрациите на окситоцин кај 29 деца со аутизам и 30 изедначени по возраст деца без аутизам. Децата со аутизам имале пониски нивоа на окситоцин. Децата без аутизам покажале повисоки нивоа со текот на возраста, што не било случај и кај децата со аутизам (4). Hollander и сор. направиле двојно-слепа, плацебо-контролирана студија на инфузија со окситоцин кај адулти, дијагностицирани како аутизам или Asperger-ов синдром. Тие забележале намалување на репетитивното однесување кај 13 од 15 набљудувани субјекти кои примиле инфузија со окситоцин. За разлика од нив само 6 од 15 членови на плацебо-групата покажале намалување на репетитивното однесување. Не биле најдени разлики во несаканите ефекти меѓу окситоцинската и плацебо-групата. Овие автори укажале и на тоа дека социјалното однесување може да се подобри со окситоцинскиот третман (5).
Тетрахидробиоптерин (R-BH4) е друг лек, истражуван во третманот на аутизмот. Тој е хемиско соединение потребно за синтеза на невротрансмитерите, како што се серотонинот и другите катехоламини. Во една отворена пилот-студија шест предучилишни деца со аутизам биле третирани со R-BH4. Родителите соопштиле за подобрување во контактот со очите, во желбата за интеракција и во бројот на зборови. ПЕТ-скеновите покажале 10% зголемување во врзувањето на допамин D2 рецепторот во n. caudatus и во putamen. N. caudatus и putamen се компоненти на системот на базалните ганглии и се полиња длабоко во мозокот што примаат различни импулси од кората на мозокот, ги процесираат тие импулси и ги враќаат до моторната кора. N. caudatus влијае на мотивационите процеси, а putamen е поврзан со несвесната координација на едноставното сензомоторно однесување. Бидејќи само една студија е спроведена за овој лек, неопходни се и други истражувања за да се процени неговата безбедност и ефикасност (6).
|
|
Ампакини се релативно нова класа лекови што ја покачуваат активноста на AMPA-рецепторот. Овие рецептори помагаат во пренесување на глутаматните сигнали во мозокот. Студиите покажуваат дека овие зони во мозокот се помалку активни и имаат помала густина на AMPA-рецептори. Тие лекови ја подобриле меморијата кај пациентите со Алцхајмерова болест. CX516 е ампакин што има ефект врз когнитивните и бихејвиоралните симптоми кај индивидуи со Фрагилен X синдром и аутизам (7).
|
|
|
|
|
2. Хормонска терапија
|
|
2. Hormonal therapy
|
Секретинот е полипептид, составен од 27 аминокиселини, што се секретира во тенкото црево како одговор на хлороводородната киселина од желудникот. Секретинот се апсорбира во крвта и го предизвикува панкреасот да секретира бикарбонати што ја неутрализираат киселината во цревото. Секретинот ја намалува циркулацијата во цревото и умерено го инхибира цревниот мотилитет, со што го забавува движењето на цревната содржина. Поради неговите заштитни и смирувачки ефекти на цревото, секретинот е користен како дел од дијагностички тестови, спроведувани за да ги евалуираат причините на гастроинтестиналните нарушувања; како на пример, хроничната дијареа и синдромот на иритабилни црева.
Децата со аутизам, како и другите деца што имаат гастроинтестинални проблеми, може да примат секретин при дијагностичкото тестирање. Еден пациент со аутизам, Peter Beck, на возраст од четири години, примил секретин при лабораториското тестирање, спроведено за да се видат причините за неговата хронична дијареа. За три недели давање инфузија со секретин однесувањето маркантно му се променило. Peter можел да изрече преку 100 зборови, да каже куси реченици, да одговара на прашањата и го подобрил контактот со очите. Неговата дијареа, исто така, се подобрила (8). Во една друга студија се соопштени слични видови подобрувања на симптоми, предизвикувајќи интерес за секретинот како можна терапија за аутизмот. Во оваа студија се укажува дека секретинот може да ја подобри состојбата со цревната лигавица, односно да ја нормализира, со што се оневозможува големите протеини, или токсини да поминат од цревата во крвта, со што се превенира синдромот на пропуштливи црева (9). Кога се внесува во терапевтски дози, секретинот се дава интравенски. Обично се дава во помали дози во времетраење од шест недели, а во голема доза се дава единечно. Додека во некои студии нема извештаи за несакани ефекти, некои други укажуваат дека е можно јавување на осип по кожата, генерализирано црвенило на главата, вратот и градите веднаш по инфузијата, треска, тахикардија, повраќање и зголемена раздразливост. Едно од најновите истражувања ги отфрла наодите на оние студии каде што секретинот не покажал никаков корисен ефект, или имал несакани дејства. Оваа двојно-слепа, плацебо-контролирана и вкрстена студија покажува дека секретинот ги подобрува симптомите кај децата со аутизам што имаат хронична дијареа многу повеќе отколку кај оние деца што го немаат овој проблем. Janet Kern и колегите проучувале 19 деца со аутизам давајќи му на секое дете една инфузија на секретин (2CUs/kg) и една инфузија на плацебо солен раствор. Истражувачите известиле дека кај 5 момчиња со хронична дијареа дошло до намалување на иритабилноста, вознемиреноста, плачењето, хиперактивноста, кога тие биле третирани со секретин, а немале одговор на плацебо, додека другите лица немале одговор ни на секретин, ни на плацебо. Како дополнување на ова, децата со аутизам и хронична дијареа покажале подобрување во речникот и намалување на стереотипното однесување. Притоа било забележано едно влошување кај едно дете без гастроинтестинални симптоми, кај кого дошло до ескалирање на бихејвиоралните проблеми. На крајот, тие заклучуваат дека можеби има субтип на деца со аутизам или первазивно развојно нарушување и хронична дијареа кои имаат полза од секретинот (10).
|
|
The secretin is polypeptide, consisted of 27 amino acids secreted in small intestine as a reaction to the chloro-hydrogen acids from the stomach. The secretin is absorbed in the blood and challenges the pancreas to secrete bicarbonates, which neutralize the acid in the intestine. The secretin reduces the circulation in the intestine and moderately inhibits intestine motion, slowing down the movement of intestine content. Because of its protective and relaxing effects on the intestine, the secretin is used as a part of diagnostic tests conducted to evaluate the reasons for gastro-intestinal impairments; for example: chronic diarrhea and syndrome of irritable intestines.
Children with autism, as other children with gastro-intestinal problems, can be treated with secretin while diagnostic testing. A patient with autism, Peter Beck, at the age of 4, was treated with secretin in laboratory testing carried out to find the reasons for his chronic diarrhea. After three-week treatment of secretin infusion, the behavior remarkably changed. Peter could pronounce more than 100 words, compose short sentences, reply questions and he improved eye contact. His diarrhea improved, too (8). In another study, similar symptom improvements are registered, causing interest for secretin therapy in autism. This study shows that secretin can improve the condition of intestinal mucus, i.e. normalize it disabling the big proteins or toxins to pass from intestines into the blood, which prevents the syndrome of porous intestines (9). When inserted in therapeutic doses, the secretin is applied intravenously. It is usually applied in smaller doses in duration of six weeks, or once if it is a bigger dose. Some studies show no side effects while others report possible occurrence of skin rash, generalized blush on head, neck and chest immediately after the infusion, as well as fever, tachycardia, vomiting and increased irritability. One of the latest researches rejects the findings of the studies where secretin did not show any useful effect nor had unwanted activities. This double “blind”, placebo controlled and cross-examined study shows that secretin improves symptoms in children with autism and chronic diarrhea much better than in those children without this problem. Janet Kern and colleagues studied 19 children with autism, giving each child an infusion with secretin (2CUs/kg) and one infusion of placebo salty solution. The researchers reported that 5 boys with chronic diarrhea reduced the irritability, anxiety, crying, hyperactivity when treated with secretin, and did not respond to placebo, while others did neither respond to secretin nor placebo. Additionally to this, children with autism and chronic diarrhea showed improvement in vocabulary and reduction of stereotype behavior. The aggravation was noticed in one child without gastrointestinal symptoms who showed escalation of behavioral problems. At the end, they concluded that there was a subtype of children with autism or pervasive developmental impairment and chronic diarrhea, who benefited the secretin (10).
|
|
3. Антигабична и фунгицидна терапија
|
|
3. Anti-yeast and Fungicide Therapy
|
Пробиотиците се микроорганизми што се користат во терапевтски цели за да го контролираат размножувањето на габите, фунгите и бактериите во цревата. Има стотици различни видови полезни бактерии кои се достапни во фармацевтските куќи, а некои од нив се: Lactobacillus acidophilus, Lactobacillus casei, Lactobacillus bulgaricus, Lactobacillus salivarius, Lactobacillus termophilus и Lactobacillus plantarum. Други полезни видови ги вклучуваат: Bifidobacterium bifidum и Streptoccus faecium (да не се помеша со Streptoccus faecalis, кој е патогена бактерија). Овие видови бактерии може да се најдат во различни форми, како што се суспензии, прашоци, капсули и таблети. Овие продукти може да помогнат во контрола на габите и патогените бактерии од родот Clostridia во цревниот тракт. Се препорачува симултана употреба на пробиотиците со фунгицидна терапија. Габите се дел од цревниот екосистем и тие ги држат другите организми под контрола. Доколку не се земаат пробиотици симултано со фунгицидни лекови, тогаш може да се случи да дојде до размножување на патогените бактерии.
Друга важна постапка е контрола на размножувањето на габите преку диета, односно исфрлање на шеќерите, поради нивниот поттикнувачки ефект на размножувањето на габите. Основно правило во елиминацијата на шеќерите е: тоа што е слатко, да не се јаде. Листата на ограничени храни вклучува: бонбони, сладолед, торти, благи пити, чоколада и овошни сокови. Откако детето ќе почне со оваа диета се чини дека водата ќе му стане главен пијалак. Сите видови шеќер треба да бидат елиминирани, вклучувајќи го и медот, и сирупите, и овошниот шеќер и рафинираните шеќери. Некои автори препорачуваат комплетна елиминација, додека други препорачуваат повремена. Понекогаш, можеби, ќе биде потребно додавање витамин-Ц ако детето е навикнато да пие сок од портокал кој, исто така, е елиминиран. Овошјето мора да биде отстрането од исхраната за еден месец за да се забрза елиминацијата на габите.
|
|
Probiotic is a microorganism used in therapeutic aims to control growth of yeast, fungi and intestinal bacteria. There are hundreds of different useful types of bacteria available in pharmaceutical houses, such as: Lactobacillus acidophilus, Lactobacillus casei, Lactobacillus bulgaricus, Lactobacillus salivarius, Lactobacillus termophilus and Lactobacillus plantarum. Other useful types are Bifidobacterium bifidum and Streptoccus faecium (not to be confused with Streptoccus faecalis, which is pathogen bacteria). These types of bacteria can be found in different forms, such as suspensions, powders, capsules and pills. These products can help to control yeasts and pathogenic bacteria from the family Clostridia in intestinal tract. Simultaneous use of Probiotic with fungicide therapy is recommended. The fungi are part of intestinal eco system and they control other organisms. If Probiotic is not simultaneously used with fungicide medicine, then a growth of pathogenic bacteria can occur.
Another important procedure is the control of bacteria growth through diet, i.e. ejecting of sugar because of its stimulating effect on bacteria growth. The basic rule for sugar elimination is not to eat sweets. The list of restricted food includes candies, ice cream, cakes, sweet pies, chocolate, and fruit juices. When starting with this diet, it seems that water becomes the main drink for the child. All types of sugar should be eliminated including honey, syrups, fruit sugar and refined sugar. Some authors recommend complete while others recommend temporary elimination. Sometimes, however, it is necessary to add vitamin C if the child is used to drinking orange juice, which is also eliminated. The fruit must be eliminated from the diet in a period of one month in order to fasten the elimination of fungi. The deserts, which consist of much sugar, should be eliminated forever. In that case, main sources of carbohydrates are potatoes, beans, corn, sweet potatoes, broccoli and others. All kinds of meat and fish are allowed in the diet. The diet should bi combined with fungicide therapy, which shows twice bigger effect in elimination of intestinal fungi growth, than if the diet is used without it.
Nystatin is one of the oldest and the safest fungicide medicine. It is safe due to the fact, that it is not absorbed in the circulation of the blood in mostly prescribed doses. Almost 100% of Nystatine is eliminated in feces. Because it does not enter the blood, it is safe and cannot cause any serious and unwanted activities. Many autistic children do not want to take capsules and the best option is a suspension. Most frequently, suspension of Nystatin is formulated to contain 100.000 units in 1 ml. If it is applied in 4 - 8 times bigger doses than the prescribed one, then it can show unwanted effects of increased aggressiveness.
Amphotericin B can be very toxic if applied intravenously. If applied orally, it is a very safe medicine. When applied orally, its safety is compared to the one of Nystatin because it is badly absorbed from GIT (11).
|
Десертите што содржат многу шеќер треба да бидат исфрлени на неопределено време. Во тој случај главни извори на јагленохидрати ќе бидат компирите, гравот, пченката, сладок тропски компир, брокола и др. Сите видови месо и риба се дозволени во исхраната. Диетата, исто така, треба да биде комбинирана со фунгицидна терапија, што дава двапати поголем ефект во елиминацијата на размножените цревни габи, отколку ако диетата се користи без фунгицидната терапија.
Нистатин е еден од најстарите и најбезбедни фунгицидни лекови. Неговата безбедност се должи на фактот што тој не се апсорбира во крвотекот во дози кои најчесто се припишуваат. Речиси 100% од нистатинот се елиминираат во фецесот. Заради тоа што не влегува во крвта, тој е безбеден и не може да предизвика некои сериозни несакани дејства. Многу од децата со аутизам не сакаат да земат капсули, заради што најдобра опција е давање во форма на суспензија. Најчесто суспензиите на нистатин се формулирани да содржат 100.000 единици во 1мл. Ако се даде во 4-8 пати поголеми дози од препорачаните, тогаш може да даде несакани ефекти во смисла на зголемена агресивност.
Амфотерицин Б може да биде многу токсичен ако се даде интравенски. Затоа, пак, даден орално тој е мошне безбеден лек. Кога ќе се даде орално, неговата безбедност се споредува со онаа на нистатинот, бидејќи тој лошо се апсорбира од ГИТ (11).
|
|
|
|
|
4. Витаминотерапија
|
|
4. Vitamin Therapy
|
Во 18 студии, спроведени за евалуација на дејството на витаминот Б6 кај лицата со аутизам, тој покажал позитивни резултати. Ниту еден несакан ефект не бил соопштен во тие студии. Ова е повеќе од значаен резултат за ефикасноста и безбедноста, особено ако се знае дека другите лекови што се даваат кај аутизмот покажале неконзистентни резултати и имале ризик од несакани ефекти. Истражувањата за употребата на витаминот Б6 почнале во 60-тите години од минатиот век. Во 1966 година двајца британски невролози - A.F. Heeley и G.E. Roberts – соопштиле дека кај 11 од 19 деца со аутизам нашле абнормални метаболити во урината при употребата на триптофански тест. Давајќи им по 30 мг таблета витамин-Б6 дошло до нормализирање на нивната урина. Во таа студија не биле направени бихејвиорални испитувања. Германскиот истражувач V.E. Bonisch во 1968 година известил дека кај 12 од 16 деца со аутизам имало значително подобрување во поведението кога им било дадено високи дози витамин-Б6 од 100 мг до 600 мг дневно. Тројца од неговите пациенти првпат прозбореле по давањето на витаминот-Б6 во овој отворен клинички обид.
По издавањето на книгата "Инфантилен аутизам# од д-р Bernard Rimland во 1964 година, тој почнал да прима стотици писма од родителите кои се обиделе со мегавитаминска терапија кај нивните деца со аутизам. Во прашалникот, што тој им го пратил на околу 1000 родители, открил дека 57 експериментирале со високи дози на витамини. Мнозина од нив виделе позитивни резултати кај нивните деца. Како резултат на тоа, Rimland почнал голема студија со преку 200 деца со аутизам на кои им дал мегадози на витамин-Б6, нијацинамид, пантотенска киселина и витамин-Ц. Витамините биле сместени во една мултипна таблета, специјално дизајнирана за оваа студија. На крајот од студијата, по четири месеци, било јасно дека витаминот Б6 бил најважниот од сите 4 испитувани витамини и дека во некои случи довел до извонредно подобрување. Витаминот-Б6 покажал значително подобрување кај 30% до 40% од децата. Само неколку од децата покажале минорни несакани ефекти (раздразливост и чувствителност на звукови), но тие исчезнале кога бил додаден магнезиум. Магнезиумот не само што ги елиминира несаканите ефекти, туку тој често го подобрува говорот и поведението. Две години подоцна тој и други двајца истражувачи иницирале втора екпериментна студија за мегавитаминската терапија, концентрирајќи се на витамин-Б6 и магнезиум.
|
|
In 18 studies implemented for evaluation of influence of vitamin B6 on people with autism, it showed positive results. There were no unwanted effects, reported in these studies. It has been more than a significant result for the efficiency and safety, especially when it is known that other medicine applied in autism showed inconsistent results and had unwanted effects. The research on the use of vitamin B6 started in the 60s of the last century. In 1966, two British neurologists – A.F. Heeley and G.E.Robers – reported that 11 of 19 children with autism found abnormal metabolites in the urine using triptophan test. Applying each patient 30 mg tablet of vitamin B6 they succeeded in normalizing the urine. This study did not make any behavioral investigations. The German researcher V.E.Bonisch in 1968 reported that in 12 of 16 children with autism showed significant behavioral improvement when they were applied high doses of vitamin B6 from 100 mg to 600 mg per day. Three of his patients could talk for the first time after applying vitamin B6 in this open clinical trial.
After the publication of the book “Infantile autism”, Dr. Bernard Rimland in 1964 started receiving hundreds of letters by parents who had tried megavitamin therapy on their children with autism. In the questionnaire he had sent to about 1000 parents, he found out that 57 had experimented with high doses of vitamins. Most of them saw positive resultants with their children. As a result of this, Dr. Rimland started a large study with over 200 children with autism who were given mega doses of vitamin B6, niacynamid, pantoten acid and vitamin C. The vitamins were put in a multi type tablet, specially designed for this study. At the end of the study, after four months, it was obvious that the vitamin B6 was the most important one of the four examined vitamins and that in some cases it brought excellent improvements. The vitamin B showed considerable improvement with 30% to 40% of the children. Only a few children showed minor unwanted effects (irritable and sensitive to sounds) which disappeared when magnesium was added. Magnesium, not only eliminates unwanted effects, but it frequently improves speech and behavior.
Two years later, he and two other researchers initiated a second experimental study for megavitamin therapy, concentrating on vitamin B6 and magnesium.
That was a double “blind”, placebo-controlled experiment with 16 children with autism and again there were statistically significant results. The doses ranged from 300 mg to 500 mg per day.
In both studies, the children showed wide range of excellent results with vitamin B6. They had better eye contact, showed bigger interest for the world around them, were less furious, their speech was improved, they became more normal in general.
The French researchers led by Professor Gilbert LeLord additionally examined vitamin B6 and magnesium. Their experiment was carried out with 44 hospitalized children with autism. Since then, they have published a large number of studies, examining the use of vitamin B6 with magnesium or without it, both with children and adults. In their studies, a daily dose of 1 g. vitamin B6 and half a gram magnesium was applied. Lelord and associates have summarized their results recently with 91 patients and stated 14% with noticeable improvement, 33% with improvement, 42% without improvement and 11% with worse clinical picture. In all their studies, unwanted actions have not been noticed.
Other two studies of the research groups from USA, led by Thomas Gualtieri and associates at the University of North Caroline and George Ellman with associates from Sonoma, the state hospital in California, has positive results in patients with autism (12).
Vitamin C is an important antioxidant and could be of great benefit for children with autism. The vitamin is soluble in water and therefore real toxicity is rarely noticeable, except formation of crystals in ascorbine acid in the urine when used in extremely high doses. Vitamin C has to be applied with starting daily dose of 5/10 mg/kg and with gradual increase of the dose. The use of vitamin C has been examined in a small double “blind”, placebo-controlled cross-examined study, where a slight alleviation of the symptoms has been found in schoolchildren with autism. The authors have put forward hypothesis that the action is due to assumed dopaminergic effects of vitamin C. The results of this study have not been repeated again (13).
Folic acid is useful when applied for autism. The great French researcher Jerome Lejeune reported that a dose of 250 mg of folic acid at one kilogram of corporal weight per day showed great improvements in some children with autism. He applied a daily dose of 20 mg folic acid to thousands of mentally retarded children (mostly with Down syndrome) in different studies without any harmful and unwanted effects (14).
|
|
Тој бил двојно-слеп плацебо-контролиран експеримент кај 16 деца со аутизам и повторно имало статистички значајни резултати. Дозите се движеле меѓу 300 мг и 500 мг дневно.
Во двете студии децата покажале широк ранг на извонредни резултати со витамин-Б6. Тие имале подобар контакт со очите, покажувале поголем интерес кон светот околу нив, помалку биле бесни, говорот бил подобар и, општо земено станале понормални.
Француските истражувачи, предводени од проф. Gilbert LeLord, направиле дополнително истражување со витамин-Б6 и магнезиум. Нивниот експеримент го спровеле врз 44 хоспитализирани деца со аутизам. Оттогаш имаат публицирано повеќе студии, каде што ја испитуваат употребата на витамин-Б6 со магнезиум или без него кај деца и адулти со аутизам. Во нивните студии даван е 1 грам дневно витамин-Б6 и половина грам магнезиум. LeLord и сор. неодамна ги резимирале резултатите од 91 пациент, каде што забележале: кај 14% маркантно подобрување, кај 33% подобрување, 42% биле без подобрување и кај 11% влошување на клиничката слика. Во сите нивни студии не биле забележани несакани дејства.
Други две студии од истражувачките групи во САД, предводени од Thomas Gualtieri и сор. на Универзитетот во Северна Каролина и George Ellman и сор. од Сонома, државната болница во Калифорнија, имале позитивни резултати кај пациентите со аутизам (12).
Витаминот Ц е важен антиоксидант и може да биде од голема полза кај децата со аутизам. Тој е витамин растворлив во вода и затоа многу ретко може да се забележи вистинска токсичност, освен што може да се формираат кристали на аскорбинската киселина во урината, кога тој се користи во екстремно високи дози. Витаминот-Ц треба да почне да се дава во доза од 5-10 мг/кг/дневно со постепено покачување на дозата. Авторите поставиле хипотеза дека дејството се должи на претпоставените допаминергички ефекти на витаминот-Ц. Како и да е, резултатите од оваа студија уште не се повторени (13). Фолната киселина е полезна за употреба кај аутизмот. Големиот француски истражувач Jerome Lejeune известил дека давање на околу 250 микрограми фолна киселина на килограм телесна тежина дневно доведува до големи подобрувања кај некои деца со аутизам. Тој давал фолна киселина на илјадници ментално ретардирани деца (најчесто со Down-ов синдром) по 20 мг дневно во различни студии, без да има никакви штетни и несакани ефекти (14).
|
|
|
|
|
5. Диметилглицин (ДМГ)
|
|
5. Dimethyl-glycine (DMG)
|