СТУДИЈА НА СЛУЧАЈ НА КИНЕСКА АКУТНА СОЦИЈАЛНА ИЗОЛИРАНОСТ (HIKIKOMORIAN) ВО КАНАДА ПОСТАВУВАЊЕ НА ТЕОРИЈА ЗА ПРОЦЕСОТ НА АКУТНА СОЦИЈАЛНА ИЗОЛАЦИЈА (HIKIKOMORI)

 

A CASE STUDY OF A CHINESE ‘HIKIKOMORIAN’ IN CANADA – THEORIZING THE PROCESS OF HIKIKOMORIZATION

 

Стела СУК-ЧИНГ ЧОНГ1

Кар-Мон ЧАН2

 

1Институт за oбразованиe во Хонг Конг –   Одделение за посебно образование и со­ве­ту­вање

2Неповрзан со никој универзитет – ди­п­ломи­­­­­­­­­­ран­ прог­ра­мер на државен уни­в­е­р­зи­тет

 

 

Stella Suk-ching CHONG1,

Kar-Mon CHAN2

 

1Hong Kong Institute of Education -  Department of Special Education and Counseling

2Not affiliated with any University - a community college graduate in computer programming

 

 

Примено: 21.06.2012

Прифатено: 16.07.2012

UDK: 364.624:316.614.5/.6     

 

 

Recived: 21.06.2012

Accepted: 16.07.2012

Case study

 

 

 

 

 

 

 

Преглед на литературата за акут­на­та социјална изолираност (hikikomori) и нејзините причинители

 

Literature review of hikikomori and its causes

 

 

 

Како дел од податоците за разбирање на акут­на­та социјална изолираност, прегледот на ли­те­ра­турата е спроведен преку пре­ба­ру­ва­ње на ба­зите на податоци на ERIC, Google Scholar и EBSCO-доменот, со користење на тер­минот hiki­komori како клучен збор за пре­ба­ру­вање. Беа идентификувани околу 30 клуч­ни тру­до­ви и седум книги, издадени во пе­риодот по­ме­ѓу 2000-тата и 2009-тата го­ди­на; избран е дел од литературата поврзана со при­чи­ни­те­ли­те и накратко сумиран подолу:

Hikikomori буквално значи социјална изо­ла­ци­ја; зборот hikikomorians беше скован од стра­на на Ogino (1) со цел да се опишат луѓето со hiki­komori состојба подолга од шест месеци. Иако некои истражувања имаат забележано дека акутната социјална изолираност по­стое­ла од 1970-тите па наваму, според Furlong (2), тер­минот најпрво беше користен од страна на Norihiko Kitao во 1986 година. Други ве­ру­ва­ат дека терминот беше популаризиран од стра­на на Saitō Tamaki во 1998 год. (3). Хикикоморините се верува дека се претежно ма­жи (4,5).

Прегледот на литературата открива четири глав­ни причинители на hikikomori: лични, се­меј­ни, училишни и општествени. Прво, хикикоморини по теоријата се млади лица кои се повлекуваат на временските притисоци, прос­торните ограничувања и обврските од уло­гата која ја имаат (3). Кај нив са­мо­до­вер­ба­та е на многу ниско ниво или воопшто ја не­ма (комплекс на инфериорност), немаат до­вер­ба, резервирани се, песимисти, дури и нар­ци­соидни. (1,6,7) Некој може да има со­ци­јал­на комуникациска потешкотија или комор­бид­на психопатологија (4,8).

Второ, истражувањата покажаа врска помеѓу со­цијалното повлекување и семејството. Hattori (9) тврди дека некои деца од семејства од средна и висока средна класа имаат по­го­ле­ма веројатност да страдаат од hikikomori. Бо­гатите родители кои не се во можност да им посветуваат внимание на нивните деца, на­место тоа им купуваат најразлични играчки во замена за нивното присуство, а на тој на­чин придонесуваат за уште поголема по­вле­че­ност на своите деца (10). Други дискусии ги нагласуваат причините на азиските кул­тур­ни вредности како што се дозволување на де­цата да живеат со семејството додека за­вр­шат училиште или стапат во брак, што пре­диз­викува зависност и недостиг на са­мо­до­вер­ба (3). Овие тенденции може понатаму да се влошат во зависност од културните вред­нос­ти на групата (11) и „реномето“ или про­бле­мот со социјалниот притисок, што ја по­пре­чува родителската интервенција. Други ис­тражувачи заклучиле дека некои родители мо­же да имаат високи очекувања за ака­дем­ски­те достигнувања на нивните деца (12), или се однесуваат премногу заштитнички кон нив (6). Некои родители на деца кои страдаат од hikikomori може самите да постанат асо­ци­јал­ни и/или да се плашат да се вмешаат во жи­во­тот на нивните деца (4). Како што забележаа Sakamoto и сор. (13) дека hikikomori може да го ис­полни критериумот за „културни синд­ро­ми“. Во продолжение, некои истражувања твр­дат дека растурените семејства може да го на­тераат детето да се повлече, да се бунтува или да стане неспособно да се соочи со реал­ни­от свет (7). Според тоа, постојат и при­чи­ни­тели кои не се поврзани со културата, иако не­кои влијанија кои не се поврзани со кул­тур­ата веројатно имаат нејзино потекло, како што е преминот од колективизам во ин­ди­ви­дуа­лизам. Овој премин ќе биде објаснет во че­твртиот фактор.

Тре­тиот фактор е поврзан со училиштето. Wong (14) шпекулира дека децата со ниска са­мо­доверба се лесна мета за исмејување. Во аз­искиот образовен систем, децата кои не се ис­такнуваат, многу често се понижувани и се по­грешно разбирани. Недостигот на успех мо­же да доведе и до исфрлање од учи­лиш­те­то.

Четврто, се чини дека постои премин од ко­лек­тивизам во индивидуализам којшто е проследен со зголемување на просперитетот и конкурентно консумирање. Furlong (2) твр­ди дека феноменот на hikikomori може да биде последица на фрагментација на со­ци­јал­ни­те структурни карактеристики на мо­дер­на­та постиндустриска револуција. Како што оп­штес­твото станува технолошки понапредно, ин­ди­видуализацијата, како и смислата за нор­ма­ли­зација може да се променат. Новите ин­те­рактивни медиуми ја спречуваат младината да создава социјални врски во физичкиот свет (3,15). Понатаму, глобалните социо-еко­ном­ски услови може да влијаат врз тра­ди­цио­на­лн­иот пазар на трудот и можностите, каде мла­дите со ниски академски квалификации, ис­куство или вештини може да имаат теш­ко­тии да најдат работа. Сепак, Borovoy (16) твр­ди дека hikikomori може да биде ма­ни­фес­та­ција на демократијата во која поединецот може слободно да бидe различен, додека  Zielenziger (17) тврди дека е форма на отпор кон притисокот за сообразност во јапонското оп­штество.  Хикикоморините го одразуваат кон­­флик­тот помеѓу притисокот и импулсот да­ се ин­дивидуализираат. Во оваа смисла, hikikomori понекогаш може да биде ма­ни­фес­та­­ција на адолесцентни превирања и по­тре­ба­та да се одбие притисокот да се биде сооб­ра­зен со конвенционалните очекувања, со цел за стремеж кон нов идентитет.

Многу од она што беше откриено во ли­те­ра­ту­ра­та генерално не се базира на досиејата од прва рака од страна на хикикоморините. Иако не­кои оригинални приказни се напишани од стра­на на луѓе кои страдаат од hikikomori, овие трудови се достапни само на јапонски ја­зик. Овој труд на англиски јазик има за цел да ја пополни таа празнина во информацијата од перспектива на лицата кои страдаат од овој синдром, што овозможува да биде дос­та­пен за поширок круг на публика.

 

As part of the data for understanding the causes of hikikomori, the literature review is conducted through searching the databases of ERIC, Google Scholar and EBSCO host, via using the ‘hikikomori’ term as a search key word. Around 30 key journal articles and seven books are identified between the period of 2000 and 2009; some of the literature which relates to the causes is selected and summarized below:

Hikikomori’ literally means ‘social isolation’. The word ‘hikikomorians’ was coined by Ogino (1) to describe the people with a hikikomori condition for over six months. Although, some studies have noted that hikikomorians existed since the 1970s, according to Furlong (2) the term was first used in 1986 by Norihiko Kitao. Others believe the term was popularised by Saitō Tamaki in 1998. (3) Hikikomorians are found to be predominantly males. (4, 5)

A literature overview reveals four main causes of hikikomori: personal, family, school, and societal. First, hikikomorians are theorized as adolescents who retreat from time pressures, space constraints and role performances. (3) They are perceived as lacking self-confidence, having low self-esteem or an inferiority complex, being unable to trust, reserved, pessimistic and even narcissistic in personality (1, 6, 7) Some may have social communication difficulties or comorbid psychopathology (4, 8).

Second, some studies have revealed associations between social withdrawal and family. Hattori (9) suggests that some children of middle and upper middle class families are more likely to suffer from hikikomori. Since some affluent parents who cannot spend quality time with their children may tend to use purchasing electronic gadgets as a substitute for their engagement, thereby (possibly unwittingly) encouraging their children to entertain themselves in solitary ways (10). Other discourses highlight that the cause stems from Asian cultural values, such as allowing children to live with their family until finishing school or getting married, which fosters dependency and a lack of self-efficacy (3). These tendencies may be further exacerbated by the cultural emphasis on the group conformity (11) and the ‘face’ or social pressure issue, which hinders parental intervention. Other researchers observe that some parents might have too high academic expectations for their children (12), or over-protect them (6), Some parents of hikikomorians may be themselves asocial and/or too fearful to interfere with their children’s lives (4). As Sakamoto et al. (13) noted, hikikomori may fulfill the criteria for a ‘culture-bound syndrome’. In addition, some studies claim that broken families may cause children to withdraw, rebel, or become unable to face the real world (7). Hence, there are also non-culture specific causes, although some of the seemingly non-culture specific influences in fact have a cultural origin, such as the shift from collectivism to individualism. This shift will be explained further under the fourth factor.

The third factor appears to relate to school. Wong (14) speculates that children with low confidence are easy targets for bullying. In the Asian educational system, children who do not excel are often despised and misunderstood. Their lack of success may eventually lead to school refusal.

Fourth, there seems to be a shift from collectivism to individualism that tends to follow increased prosperity and competitive consumerism. Furlong (2) argues that the hikikomori phenomenon may be a by-product of the fragmentation of social structures, characteristic for the modern post-industrial era. As society becomes more technologically advanced, individualization, as well as the sense of normality, may result. The new interactive media may hinder the youth from forming physical or social relationships (3,15). Furthermore, the globalized socio-economic conditions may affect the traditional labor market opportunities in which the adolescents with low academic qualifications, experience or skills, may have trouble finding employment. Yet, Borovoy (16) speculates that hikikomori may be a result of the democracy in which individuals can freely exercise their right to be different, whereas Zielenziger (17) argues that it is a form of resistance to the pressures of conformity in Japanese society. Hikikomorians reflect the conflict between pressure to conform and the impulse to individuate. In this sense, hikikomori may sometimes be a manifestation of adolescent turmoil and the need to reject the pressures to conform to conventional expectations in order to strive towards a fresh identity.

Much of what has been found in the literature is generally not based on first-hand experiences by hikikomorians themselves. Although, some original reports have been written by hikikomorians, these articles are accessible only in Japanese language. This paper intends to fill such a gap of information from an insider’s perspective, in English language which enables a wider audience to be reached.

 

 

 

Методологија

 

Methodology

 

 

 

Ова истражување е лоцирано во толковна пара­дигма, со цел да се добие оптимално раз­бирање на еден хикикоморин кој се има по­влечено од 2003 год. Главниот фокус е на­чи­нот на кој учесникот ги конструираше и прет­стави своите гледишта и разбирање за ис­куството како хикикоморин. Податоците за ис­торијата на учесникот се добиена од два из­вори: од збирката на електронска ко­рес­пон­денција од 2004 до 2011 (приложена во до­ку­мент од 77 страници) и од неколку раз­го­вори помеѓу авторот и мајката на учес­ни­кот, во врска со проблемот на нејзиниот син од 2004 год. Главните податоци за ова ко­рис­но истражување за разбирањето на ис­кус­твото на лицата кои страдаат од hikikomori, се сплотени во сопствените при­каз­ни преку четири основни прашања: кој е хикикоморин, кога се појавува ова на­ру­шу­ва­ње, кои симптоми се појавуваат и зошто се слу­чува истото. Со негова согласност, и како со­работник - автор на овој труд, се при­ка­жа­ни неговите оригинални записи. Не беше ба­ра­но никакво етичко одобрување од ав­то­ри­тет­но тело, бидејќи учесникот е возрасна лич­ност со здрав когнитивен интегритет и е во состојба да даде лична согласност. За вре­ме на изготвување на сценариото, авторот кон­стантно бараше повратна информација од страна на соработникот - авторот, за да се про­вери разбирањето или појаснувањето на ифор­мацијата за да се намали веројатноста за недоразбирање. По согласноста на со­ра­бот­никот, конечниот примерок беше ис­пра­тен до неговата сестра за потврда на ве­ро­дос­тојноста на информациите. Авторот се на­дева дека таквата повратна информација може да послужи како средство за триан­гу­ла­ци­ја. Целата колекција на податоци и вали­дација на содржината се одвиваше пре­ку електронска кореспонденција, бидејќи учес­ниците живеат во Канада, додека ав­то­рот во Азија. Со цел да се заштити самиот себе или своето семејство да не биде из­ло­же­но на ризик, беше користено името Ka-mon, бидејќи ова кинеско име тој ретко го ко­ристел во училиштето или на кое било дру­го место.

 

This case study is located in an interpretive paradigm in order to optimize the understanding of one ‘hikikomorian’ who has redrawn from the social life from 2003. The main focus is the way in which the participant constructs and represents his perceptions and understanding of his experience as a hikikomori. The participant’s background data is extracted from two sources: from a collection of e-mail correspondences between 2004 and 2011 (compiled in 77 pages document) and from few conversational exchanges with the participant’s mother who first approached the author regarding her son’s problem in 2004. The main data for this purposeful study in understanding the causes of the hikikomorian experience are grounded in his own narratives through four guiding questions: who is a hikikomori, when does it takes place, what symptoms are exhibited and why does that happen. With his informed consent and also being the co-author of this paper, his original writings are presented. No ethical approval was sought from an authorized body as the participant is an adult with intact cognitive integrity to give his personal consent. During drafting of the document, the author continuously sought feedback from the co-writer to check for the understanding or clarifications of the information so as to reduce the likelihood of misinterpretation. With the co-writer’s consent, the final draft was sent to his sister for verification of the truthfulness of the information. The author hopes that such feedback processes may serve as a means of triangulation. The entire data collection and content validation was through e-mail correspondences as the participants reside in Canada while the author lives in Asia. In order to protect him and his family from exposure risk, the name Ka-mon was used, since this Chinese name he hardly used in school or elsewhere.

 

 

 

Историја на Kar-mon

 

Background of Kar-mon

 

 

 

Kar-mon (што буквално значи надеж на се­меј­ството) е роден во семејство од средна кла­са, чии родители беа емигранти во Ка­нада. Според мајката на Kar-mon, нејзиниот со­пруг е традиционален Кинез кој користи ав­то­ритетен стил на воспитување. На при­мер, кога Kar-mon не ќе го постигнел оче­ку­ва­ни­от успех, тој на периоди користел и фи­зич­ки казни. Kar-mon забележал дека не­го­ва­та мајка користи порелаксирачки стил на вос­питување, но исто така дека таа е нас­трое­на претерано заш­тит­нич­­ки. На пример, тој напиша: „На 25-го­диш­на возраст таа се гри­жи дека јас не се об­ле­ку­вам доволно топ­ло. Не постои многу простор да се примени не­зависност додека не заминам од нејзините пре­заштитнички прегратки.“ (2/22/2008, стр. 2) Разводот на родителите се слу­чил кога де­ца­та биле во средно училиште. По разводот и двете деца живееле со мајката.

Околу 5-то одделение, Kar-mon скоро се­кој­днев­­но кажувал на својата мајка дека го мра­зи училиштето и постоеле моменти кога тој дури и одбивал да оди на училиште. Тоа се случувало неколку години додека тој не за­вршил средно училиште. Според Kar-mon, во текот на дел од средношколските денови, учи­лиштето било во период на хаотична ад­ми­нистративна збрка  што придонело многу соу­ченици од неговиот клас да се откажат, по­ради непотребната строга дисциплина или ло­шото менторство. Тој се присети: „На­ши­те по­за­бав­ни и подруштвени соученици ја на­пуштија хао­тичноста, и секој што остана мо­жеше да ја осе­ти загубата на добар дел од иден­титетот на кла­сот... ние преминавме од му­лтирасен клас во значително помирен и азис­ки доминантен клас, имавме помалку цвр­ст идентитет и ка­рак­тер. Подоцна, за­ми­на и мојот најдобар дру­гар.“ (8/16/2011, стр. 45) Околу 10-то одде­ле­ние, Kar-mon се пре­фр­лил од приватно во др­жав­но училиште каде што престојувал само две недели и се вра­тил повторно во при­ват­но­то училиште до ма­турирањето. Потоа тој учел ком­­пију­тер­ско програмирање во оп­штес­тве­ни­от колеџ. По неговото дипломирање во 2003, Kar-mon ба­рал работа. Тој повеќе се ин­те­ре­си­рал за ра­боти, како што е тестирач на игри, кои се ну­деле на друго место или во САД. Ме­ѓу­тоа тој никогаш не конкурирал за таа по­зи­ци­ја. Спо­ред разговорот со неговата мајка, Kar-mon кажал дека тој сака да пишува книга. Со оваа желба, тој почнал да се изолира во сво­­јот дом. Неизбежно потоа, тој станал хи­ки­ко­морин. Во 2010, неговата мајка почи­на­ла.  Kar-mon сега учи да живее сам.

 

Kar-mon (which literally means family’s hope) was born in a middle-class family whose parents were immigrants in Canada. According to Kar-mon’s mother, her husband is a fairly traditional Chinese man who tends to use an authoritarian parenting style. For instance, when Kar-mon did not perform to his expectation, he would use corporal punishment at times. Kar-mon noted that his mother’s parenting style was more relaxed, very loving, but tended to be also over-protective. For example he wrote that, “I was 25 years old and yet she still worries that I didn’t dress warmly enough. There’s not really much room to exert independence until I’m out from her over-protective grasp.” (2/22/2008, p.2) A divorce took place when the children were in junior high. Both children lived with their mother afterwards.

Around 5th grade Kar-mon nearly every day told his mother that he hated school, and there were times he even refused to go to school. It went on for a few years until the end of high school. According to Kar-mon, during some part of his high school years, the school was undergoing a messy administration period in which at one point his class lost a lot of classmates, perhaps due to unnecessarily strict discipline or bad teaching. He recalled, “our more outgoing, fun and lively classmates left and everybody else that ended up staying could feel the loss of a great part of our class identity… we went from a more multi-racial class to increasingly more docile and Asian dominated one, we had less stronger identity and character. Later on, my best friend also left.” (8/16/2011, p.45) Around 10th grade, Kar-mon transferred from private to public school where he only stayed for two weeks and returned to his former private school until graduation. After, he studied computer programming at a community college. After his graduation in 2003, Kar-mon did look for a job. He was more interested in jobs like being a game tester which was offered elsewhere or in the United States. He ended up never applying for it. According to the conversation with his mother, she said Kar-mon told her that he wanted to write a book. With this desire, he started his hermit life at home. Inadvertently, he became a hikikomorian. In 2010, his mother passed away. Kar-mon now learns to live on his own.

 

Приказната за животот на Kar-mon

 

The story of Kar-mon’s hikikomori life

 

 

 

По смртта на мајката на Kar-mon, тој изгледа по­сериозен при решавањето на неговите про­б­ле­­ми. Дел од причината поради којашто тој са­каше да учествува во ова истражување е дека не може да најде многу помош за луѓето кои страдаат од hikikomori во Северна Аме­ри­ка/Ка­нада. Тој не е во состојба да најде некоја реал­на група за поддршка, помошни линии или програми за овој конкретен проблем. Пред да појави интерес како соработник-автор за овој труд, авторот го води него да ги ор­га­ни­зи­ра неговите мисли преку одговарање на че­ти­ри­те клучни прашања (кој, кога, што и зошто) од неговите проживеани моменти како лице со hikikomori. Следуваат неговите приказни  (4/11/2011, стр. 22-27):

Кога првпат се сретнав со терминот „hikikomori“, јас бев многу изненаден што постои таква кла­си­фи­кација и други луѓе со истиот проблем. Читајќи за поими како што се надворешна ма­ни­фестација на однесување на лицето со hikikomori: не зборуваат со никого или со ог­ра­ни­чен број на луѓе од реалниот свет, седат во соба или домот ненормално долг период, из­ле­гу­ваат само по потреба и екстремно ми­ни­мал­но, не следат што диктира општеството и дека секој треба нешто да прави..., не­со­ци­ја­ли­зи­ра­ни во реалниот свет и многу други навидум чуд­ни однесувања што предизвикуваат ро­ди­те­ли­те и другите да бидат загрижени..., јас се по­вр­зав себе си.

Верувам дека за да сфатам кога станав hikikomori, бара разбирање на неколку фак­то­ри претходници: примарно, по природна пре­дис­позиција јас сум интровертна личност, што ми дава висока шанса или веројатност да се по­ја­ви hikikomori како вродено. Типот на пос­тап­ки или искуства кои јас ги имав се како на ин­тровертна личност, така што екс­тро­верт­ни­от свет е само голема празнина (недоволна со­ци­ја­лизација и/или вроден поттик да се биде кон­стантно добар како и луѓето кои многу се со­ци­јализираат). За крај, во мојот случај јас не бев екстровертна личност која оддеднаш се за­тво­ри, туку јас ги имав сите интровертни еле­мен­ти кои беа потребни за зачнување на hikikomori карактер, но дотогаш (како помлад) не бев таков по дефиниција поради окол­нос­ти­те и средината (школувањето) во која јас се нао­ѓав. 

Второ, средината - да бидам во некоја средина ка­де можам по природен пат да се оформам и за­држам пријателства, и потоа да заминам од таа средина или да бидам префрлен во средина каде јас не можам или не знам да се снајдам. Во приватното средно училиште јас можев да ство­рам и задржам пријатели многу лесно, затоа што се гледавме често, а часовите нè те­раа ние да соработуваме еден со друг; преку прое­кти и патувања, како и времето поминато заед­но, имавме шанса да се запознаеме по­доб­ро меѓу себе... имавме добри и лоши времиња. Тие од нас кои имаа заеднички интереси мо­жеа слободно да преминат од својата учил­ни­ца во нашата и да ги следиме заедно настаните кои нè интересираа. Доколку ништо не се слу­чу­ва­ше надвор од училиштето, ние знаевме де­ка наскоро ќе се видиме. Претпоставувам де­ка друг фактор беше основното училиште, мои­те пријатели беа повеќе екстровертни од ме­не и беа иницијатори на повеќето дружења. Во приватното училиште, беше полесно да се за­познаат пријатели и да се одржат тие при­ја­тел­ства поради релативо малиот број на уче­ни­ци­ во одделението споредено со државните учи­лишта, како и да се гледаме почесто... Во др­жавното училиште, постои послаба врска по­ради бројот на ученици и постојат повеќе шан­си луѓето еден до друг да не се познаваат од почеток... Се почувствував како туѓинец за при­јателството, додека во приватното учи­лиш­те каде секој знаеше секого од истото од­де­ле­ние, освен неколкуте нови ученици кои прис­тиг­ну­ваа секоја година. Клучниот настан – при­чинител чинам дека беше завршувањето на школ­ската година. За мене „феноменот за­поч­на“ кога се споија примарните, секундарните и те­рциерните причини.

Луѓето со hikikomori голем дел од времето го по­минуваат во внатрешна средина (глава, фан­та­зија, мисли, чувства итн.)... Со време станува по­лошо и ефектите се натрупуваат колку по­дол­го сме во таа состојба. Тоа е прогресивна за­губа на временски период. Што е разликата по­меѓу затвореник што е осуден да живее со го­дини во една ќелија (и живее како hikikomori) и (вистински) hikikomori? Хикикоморините имаат избор да излезат или не. Дали да се остане дома или да се излезе? До­кол­ку нивниот одговор е 97/100 да се остане до­ма... тогаш тие најверојатно ќе завршат дома... не постои никаква (или ниска) мотивација за реална социјална интеракција. За интро­верт­ните лица, социјализацијата и из­ле­гу­ва­ње­то надвор одзема енергија... така што ако не пос­тои доволно голема награда или потреба да се излезе надвор, тие би останале внатре.

Верувам дека хикикоморините се силно ин­тро­верт­ни лица, и многу од нивното (ма­ни­фес­ти­рано) однесување може да биде објаснето со на­доврзување на ова, бидејќи тие имаат тен­ден­ција да ги насочат навнатре, во својот за­т­во­­рен свет.... Хикикоморините не се при­др­жу­ва­ат до никаква социјализација или истата е ог­раничена, нив им недостига склоност да ко­му­ни­цираат во прво лице како норма и стан­дард. Хакикоморините имаат недостиг на мо­ти­ва­ција физички да учествуваат во оп­штес­тво­то... со сериозност дефинирана преку нивото на изолација или мерена преку нивното рас­то­ја­ние од социјалниот успех. Верувам дека тоа може да биде грубо мапирано (во однос на ко­му­ни­кацијата или фазите на социјализација), од најлоши/најтешки случаи hikikomori… до сред­но ниво и над тоа. Секоја фаза на на­пре­док станува прогресивно потешка... и треба да ре­зултира во повеќе „социјална енергија“ до­кол­ку е успешна... Открив дека преминот од ин­тровертна во екстровертна личност, или огра­ничено до претерано комуницирање, дека е „прогресивна скала“.

Поради двете причини, јас го гледам hikikomori како интровертен/социјализирачи про­блем.

Пред да постанам hikikomori (по де­фи­ни­ци­ја), јас бев цврсто интровертен. Јас мо­же­би не бев класифициран како hikikomori кога бев во основно или средно училиште, би­дејќи се наоѓав во константна социјална сре­дина (иако јас често се социјализирав со минимално или неколку добри при­ја­те­ли), но јас поминував многу време дома из­ве­дувајќи соло активности: многу ча­со­ви учење, гледање ТВ, читање спи­са­ни­ја/кн­иги, каде една соло активност пре­ми­ну­ва­ше во друга со текот на годините – ви­део­игри, компјутери, електроника, умет­ност. Јас одбивав забави и настани на кои­што бев поканет, освен доколку настаните беа поврзани со моето хоби: интернет, фил­мови, аниме, манга (јапонски ани­ми­ра­ни филмови). Доколку ги отстранам сите ин­тровертни активности од мојот живот, го­лем дел од мојот живот би исчезнал. Це­ли­от мој живот имав природен нагон да се вклу­чам и да го продлабочам мојот „внат­ре­шен интровертен свет“, но во голем дел од мојот живот јас никогаш, всушност, не се обидов да ги проширам екстровертните ак­тивности... само да го намалам моето вре­ме поминато таму. Така што, по за­вр­шу­ва­њето на образованието јас се прет­во­рив во hikikomori, кога завршија „трагите и во­дечкиот пат“, а социјалната средина не беше природно или лесно да се одржи како кога бев во средно училиште. 

Враќајќи се назад во мојот живот, времето ко­га бев најмалку како hikikomori... или ги фор­сирав моите социјални граници или бев најмногу социјално активен: во нај­ма­ла мера, правев телефонски повици, из­ле­гу­вав и се сретнував со луѓе. Вистинската про­мена беше да се биде лицето кое е ини­ци­ја­тор, наместо да се чека други да го пра­ват тоа, и комуницирање со непознати луѓе. Искуствата беа ограничени за мене, но дефинитивно можев да ја почувствувам разл­иката.

Доколку постоеше некакво чувство кое мо­же­ше да биде означено како најмалку hikiko­mo­ri­an, тоа би било чувството кое го имав по пра­ве­ње­то нешто што беше социјален предизвик или потешкотија или нешто екстровертно.

 

After the death of Kar-mon’s mother, he appeared more serious in tackling his problem. Part of the reason he wanted to do this research was the fact that he cannot find much professional help for hikikomorians in North America/Canada. He is unable to find any existing support groups, help lines, or programs for this particular problem. Upon his interest to co-write this paper, the author guides him to organize his thoughts by answering the four ‘W’s (who, when, what and why) of his lived experience as hikikomorian. The following are his narratives (4/11/2011, pp.22-7):

When I first came across the term ‘hikikomori’, I was really surprised to find out there was such a classification and others like me. Reading things like the outward manifestations of hikikomorian's behavior: talking to no one or limited number of people in real life, staying in room/home for abnormally long periods of time, only going out when necessary or extremely minimally, not following what society dictates everybody should be doing..., not socializing in real life, to many other seemingly peculiar behavior that causes parents and other types of worries...these are all the things I can relate to.

I understand that when I became a hikikomorian it required an understanding of several preceding factors: Primary, by natural predilection I had an introverted personality, giving me high chance or probability that hikikomorian behavior would be native. The kind of actions or experiences that I used to have is that of an introvert; so the extrovert world is just a lot of blanks (not enough socialization experience and/or native drive to make the attempts to be consistently good as those who socialized a lot). At least for my case, it wasn't that I was an extrovert and suddenly shifted to private person. It was that I had all the introverted elements needed for being a hikikomorian but wasn't one by definition (when younger) because of the circumstance and environment (schooling) I was in.

Secondary, environment (being in an environment where I can make and keep friends naturally/easily and being taken out of it or transferred into one I can't or don't know how to). In the private high school, I could make and keep friends easily because we'd see each other often, and classes made us interact with each other through projects and trips and during the time spent together we got to know one another better...we had good times and bad ones. Those of us that had common interests could naturally bridge from the classroom to the outside getting together for events that mutually interested us. If nothing was happening outside the school, we'd know we get to see each other very soon. I guess the other factor was that in secondary school my friends were more extroverted than me and initiated most of the gatherings. In private school, it was easier to make and keep friendships because of relatively small class sizes compared to public school and get to see each other more often… In the public school, there tends to be a looser connection because the amount of students is larger, there are more chances for the people beside each other to not know each other from the start… I felt more like a stranger to friendship versus in private school where everybody knew everybody in the same grade except for the few new people added each year.

Tertiary, the trigger event appears to be the end of the school year. For me, the "phenomenon took place" when putting together Primary, Secondary and Tertiary reasons together.

Hikikomorians spend much time in internal environment (head, imagination, thought, feeling, etc.) ...it gets worse and the effects compound the longer we're like that. It is a progressive loss over time. What's the difference between a prisoner that is confound to live in his cell for years (and live like a hikikomorian) and a (real) hikikomorian? Hikikomorians have a choice to go out but they don't. Whether to stay at home or to go out? If their answer is 97 out of 100 to stay at home, then they are most likely to end up staying at home… there is no (or low) drive or motivation for real life social interaction. For introverts, socialization and going out may drain our energy... so unless there's a reward big enough or necessity to go out, we'd rather not take the hit.

I believe that hikikomorians are strong introverts at the core, and much of their (manifested) behavior can be explained building on this, for they have the tendency of turning things inwards versus outwards.... Hikikomorians hold on to limited or no socialization, they lack preference to communicate in first person as a norm and by default. Hikikomorians lack the extrovert drive or motive to physically participate in society...with severity defined by level of isolation or measured by their distance from social success. I believe it can be roughly charted (in terms of communication or stages of socialization), from worst cases of hikikomorian's to the level of an average person and beyond. Every advanced stage gets progressively more difficult and if successful should result in more "social energy". I've discovered transitioning from introvert to extrovert, or transitioning from communicating limitedly to very much to be a "progressive ladder".

I've come to see hikikomorians as an introvert/socialization issue because of two reasons:

1.         Before I was a hikikomorian (by definition), I was strong reclusive. I may not have been classified as a hikikomorian when I was in elementary school, middle school or high school, because I was in a consistent social setting (even though I often socialized minimally or just with a few good friends), but I spent much of my time at home doing solo activities: many hours studying/doing homework, watching TV, reading magazines/books, seemed like over the years one solo activity went into the next, video games, computers, electronics, art etc. I'd turn down parties and events I was invited to, except doing things that were related to one of my hobbies: internet, movies, anime, manga. If I removed all the introverted activities in my life, most of the periods in my life would disappear. All my life, I have had a natural drive to participate and expand in my "inner/introvert world" but for most of my life never really sought primarily to expand in an extroverted activity...just minimizing my time spent there. So after schooling, I just ended up as a hikikomorian, when the "tracks and guide rails" ended and the social environment not as natural or easy to keep ongoing as when I was in high school.

2.         Looking back at my life, the times I was least like a hikikomorian was either pushing my social boundaries or most socially active: at least making phone calls, going out and meeting people. The real switch has been being the one doing the initiating instead of waiting for the others to do it and communicating with people I don't already know. These experiences have been limited for me, but I definitely could feel the difference.

If there were any feeling that could be labeled as the least hikikomorian, it'd be the feeling I got after doing something socially daring, difficult or extroverted.

 

 

 

Концептуализирање на процесот на hikikomori-зација

 

Conceptualizing the process of hikikomorization

 

 

 

При сумирање на истражувањата од ли­те­ра­ту­рата и тековните податоци, составена е ве­ро­достојна теоретска рамка за да се објасни про­цесот на хикикоморизација. Не е на­ме­не­то да биде ексклузивно за други основни фак­то­ри, но рамката може да послужи како старт­на точка на дијалог за разбирањето на ком­плексниот феномен на hikikomori.

 

By summarizing the studies from the literature and the current data, a plausible theoretical framework is drawn to explain the process of hikikomorization. It is not meant to be exclusive of other underlying factors, but the framework may serve as a starting point of discourse in understanding the complex phenomenon of hikikomori.

 

 

 

 

 

 

Слика 1. Конципирање на процесот на hikikomori-зација

 

Figure 1. Conceptualizing the process of hikikomorization

 

 

 

Според хипотезата на Kar-mon, постојат три кри­тични елементи кои се вмешани во про­це­сот: примарен е суштинскиот внатрешен фак­тор, а секундарен е надворешниот фак­тор на животната средина, додека третиот е ак­тивирачкиот фактор за почетокот на сос­тој­бата на хикикоморизација. Тој сфати дека со цел да се справи добро со hikikomori си­туа­цијата, најнапред многу е важно еден да има длабоко разбирање за коренот на при­чи­ни­телите. Во неговата конечна повратна ин­фор­мација за овој дневник, тој коментираше: „Ли­цата hikikomori може да преминат од hikikomori на нешто друго сметано ми­ни­мал­но с­оцијално прифатливо, но многу од на­ве­де­ни­те проблеми сè уште ќе бидат присутни и ќе излезат на други страни, ако основните при­чинители не се решат со нивно длабоко раз­бирање“. Доколку решенијата се најдат пре­ку „присилување“ (поради недостиг на раз­бирање на основниот причинител и ре­ша­ва­ње на тие причинители), каде површината се променува, но внатрешноста останува иста, на крај може да излезе исто како сце­на­ри­ото каде криминалците може да бидат осло­бодени од затвор (по служење на зат­вор­ската казна која им е наметната од оп­штес­твото) без нешто да се промени во внат­реш­носта коешто, првенствено ги натерало да извршат криминално дело и шансите за вра­ќање во такви сценарија ќе бидат ве­ро­јат­но многу повисоки“. (9/9/2011, стр. 75)

 

According to the Ka-mon’s hypothesis, there are three critical elements involved in the process: the primary is the core internal factor, whereas the secondary is the external environmental factor, while the tertiary is the triggering factor for inception of hikiko­mori­zation. He understood that in order to handle the hikikomori situation well, it is very important that one must have a deep understanding of the root causes first. In his final feedback for this document he stated, “Hikikomorian can transition from being hikikomorian to something else deemed minimally socially acceptable, but much of the underlying problems will still be there and just come out in other ways if the root causes are not addressed by way of understanding them deeply. If the solutions come from a place of ‘forced out’ (from lack of understanding the root causes and addressing those causes), where the surface changes but the underlying is the same, it can play out just like the scenarios of the criminals being released from prison (after doing the ‘hard time’ society forces them to) without having anything changed internally which caused them to commit crime in the first place. So, the chances for a relapse into such scenarios are likely to be much higher.” (9/9/2011, p.75)

 

 

 

Дискусија и импликации

 

Discussion and implications

 

 

 

Од приказните на Kar-mon, се извлечени не­кол­ку увиди за училишните и општествените прак­тичари:

Прво, се чини дека, доколку не се знае дека не­кое лице е hikikomori, може да се одложи мож­носта  тоа лице да бара помош. Првично, Kar-mon не сфаќаше дека тој имаше таков про­блем. Тој дури беше изненаден дека пос­то­јат луѓе како него. Доколку се покрене свес­та за потенцијалното постоење на хикикоморини преку препознавање на ка­рак­те­рис­тиките на нивното однесување, тоа може да значи преземање на првиот чекор. По­на­та­му, треба да им се помогне да сфатат дека hikikomori е состојба, а не ментална болест или болест од друг вид и дека тие не се сами. Ова разбирање може да им даде надеж да ја из­бегнат оваа ситуација.

Второ, Kar-mon го хипотетизираше потеклото на hikikomori како проблем кој се појавува како резултат на природната предиспозиција што е претходник на сите други фактори. Тој ги сметаше сите други променливи, како што се животната средина или социјалните ас­пек­ти, како споредни во однос на природната пре­ди­спозиција, додека завршувањето на фор­малното образование може да го повлече прес­удниот фактор.  Се чини дека тој верува дека hikikomori не е културно поврзан фе­но­мен; секој со цврст интровертен карактер мо­же да биде склон кон развивање на оваа сос­тој­ба, врз ефектите од секундарни и тер­циер­ни фактори. Неговата хипотеза може да е вис­ти­нита, бидејќи оваа епидемија прераснува во свет­ски феномен (18). Сепак, без по­кон­крет­ни емпириски докази од поголем примерок, теш­ко е да се каже колку е валидно ова твр­де­ње за вродена склоност. Можеби некој вид на тест за карактерот, како што се легендарните  Myers Briggs ин­дикатори за тип  (ИТMБ) при разбирањето дали една личност е ин­тро­верт­на или екстровертна, може да биде ко­рис­ен при тестирање на хипотезата за идни ис­тражувања на хикикоморините. Бидејќи хи­по­тезата на Kar-mon се покажа точна, ова мо­же да им даде идеја на професионалците (како што се учителите, училишните со­вет­ни­ци или психолозите) да работат проактивно со социјално повлечени деца и нивните ро­ди­те­ли. Заедно, интегрираните превентивни про­грами или услуги може да ги намалат шан­сите за настанувањето на ваков проблем.

Трето, за време на процесот на рефлектирање на четирите „К“-зборови и соработништвото за пишување на овој труд, се чинеше дека овие активности сами по себе се корисни за са­мо­откривањето на Kar-mon, са­мо­по­јас­ну­ва­ње­то и самолечењето. На пример, кога се дис­кутираше за коавторство, авторот пре­фе­ри­ра да го користи своето помалку познато ки­не­ско име Kar-mon наместо неговото често ко­ристено англиско име, со цел да се заштити се­беси и своето семејство, така што напиша: „Од каква корист е авторот кој произведува умет­ност, но ја крие и не ја дели со никого што може да ужива? Еден вид на самопораз?“ (8/11/2011, стр. 34). Сепак, по неколку дена, тој напиша „Сè уште не сум подготвен јавно да се претставам... Засега останувам ано­ни­мен, а можам да се експонирам во јавноста како што станувам подобро подготвен… Про­цесот на споделување дефинитивно ми по­­мага да ги решам интерните проблеми“. (8/16/2011, стр. 44) По два дена тој напиша: Kar-mon е добро, дури и моето вистинско име е добро... Тој објасни: „Првичните чув­ства се страв и повлекување, но тоа што се слу­­чува е исто мојата потреба да се развијам и­ подигнам спротивно на предизвикот. Така што, ако се одлучам јавно да се произнесам, мо­­­рам да ги спремам моите мисли и емо­тив­ни­ процеси. Не сум спремен, но си дозво­-       ­­лува­м­­­­ да направам грешки (сепак, ми треба мно­­гу за да ја преминам границата од добар или­ одличен во што и да правам, дури иако прет­­ходно сум бил лош во тоа) и доколку из­ле­­зе ретка шанса што би ги подобрила моите це­ли, јас не можам да ја преминам доколку не сум подготвен; ако е тип на искуство каде до­кол­­ку не се обидам да се воздржам, знам дека по­­доцна би се прекорувал себеси.“ (8/18/­2011­­, стр. 46)

Четврто, се чини дека улогата на придобивка може да објасни дел од причините. На при­мер, во предходните искуства на развивањето на тенденцијата кон hikikomori кај Kar-mon мо­же да се припише на неговото сопствено чув­ство на беспомошност (надворешни фак­то­ри/ниска внатрешна контрола) изразени пре­ку надворешни настани, како што се про­ме­ната на училиштето и заминувањето на не­го­ви­те екстровертни соученици; додека те­ков­ната рефлективна фаза е означена од ве­ру­ва­њето дека тој може да влијае на си­туа­ци­ја­та преку неговите сопствени обиди (внат­реш­ни фактори/висока внатрешна контрола) како што е поместувањето на сопствените со­ци­јал­ни граници преку иницирање на ко­му­ни­ка­ци­ја, наместо чекање другите да комуницираат со него (стр. 10). Како теоријата на атрибути вли­јае врз процесот на хикикоморизација и како таа се поврзува со интересите на едно лице за да го надмине сопствениот статус на hikiko­mori, секако треба понатамошно ис­пи­ту­ва­ње. 

 

From the narratives of Kar-mon, several insights are drawn for school or community practitioners:

First, it appears that not knowing that one has hikikomori condition may delay ones possibility of seeking help. Initially, Kar-mon did not realize that he had such a problem. He was even surprised to learn that there were people like him. This may imply that the raising of self-awareness of potential hikikomorians in recognizing their behavioral characteristics is the first step. Further, in helping them to understand that hikikomori is a condition and not a mental illness or sickness, and that they are not alone. This understanding may give them hope to circumvent their situation.

Second, Kar-mon hypothesized that the root of the hikikomori problem stems from a natural predilection which is a precedent to all other factors. He considered all other variables, like the environment or socialization aspects, as only secondary to it; while the end of the formal education may pull the final trigger. He seems to imply that hikikomori is not a culture-bound phenomenon; anyone with a strong introverted personality may be prone to develop this condition upon the effects of some secondary and tertiary factors. His hypothesis may be true as this epidemic is growing into a worldwide phenomenon (18). However, without further empirical proof from a large sample size, it is hard to say how valid this inborn predilection claim may be. Perhaps, some kind of personality tests, such as the legendary Myers Briggs Type Indicators (MBTI) in understanding whether a person is an introvert or extrovert, may be useful for testing the hypothesis in future research with all hikikomorians. If Kar-mon’s hypothesis is proven true, this may give clues to professionals (such as teachers, school counselors or psychologists) to work proactively with socially withdrawn children and their parents. Together, integrated preventive programmes or services may reduce the odds of such a problem to arise.

Third, during the process of reflecting on the four ‘Ws’ and co-writing this paper, it appears that the activity by itself is a useful means to Kar-mon’s self-discovery, self-clarification and self-healing process. For instance, when discussing about co-authoring, the co-author prefers to use his less known Chinese name ‘Kar-mon’ instead of his commonly known English name, in order to protect him and his family,so he wrote: “What use is an artist that produces art but hides it, and shares it with no one else to enjoy? A kind of self-defeating?” (8/11/2011, p.34) However, after a few days he wrote, “I’m not ready to go public yet... I can stay anonymous for now and go more and more public as I get better prepared… Through the process of sharing, it definitely helps me work out things internally.” (8/16/2011, p.44) Two days after, he wrote, “Kar-mon is ok, even my real name is ok...” He explained, “the initial feeling is fear and pulling back, but what happens is also my need to develop and rise up to the challenge. So if I’m to go forward, I have to alter my thoughts and emotional processes. I am not ready but I give myself allowance for a mistake (however I need a lot to cross the threshold of being good or excellent at what I do, even if I were previously poor at doing it) and if rare opportunity comes up that will advance my objectives, I can’t pass it up even if I’m not ready; if it’s the type of experience where I don’t try or hold back, I know I will end up kicking myself later.” (8/18/2011, p.46)

Fourth, it appears that the role of attribution may explain some part of the causes. For example, in Kar-mon’s early experiences of developing the hikikomori tendencies, it may be attributed to his own sense of helplessness (external attribution/low internal control) in the face of external events, such as the change of school and departure of extrovert peers); whilst the current reflective phase is marked by a belief that he can influence the situation through his own efforts (internal attribution/high internal control) such as when he talked about pushing his social boundaries by initiating rather than waiting for others to communicate with him (p.10). How attribution theory plays out in hikikomorization and how it relates to the interest of one in overcoming his/her hikikomorian status, certainly needs further studying.

 

 

 

Заклучок

 

Conclusion

 

 

 

Да се заклучи, ниската стапка на раѓање во нај­големиот дел од индустриски и тех­но­лош­ки напредните држави во светот е при­дру­же­на со зголемената појава на феноменот на­ре­чен hikikomori. Општеството треба навремено да одговори на овој нов предизвик, затоа што мла­ди­ната е идното богатство за следниот век. За да се спаси трошењето на човечки ре­сур­си, од итно значење е да се разбере суш­тин­скиот проблем на феноменот и наоѓањето на решенија. За да се обезбеди чувство за еко­ном­ската скала на влијание следува следниов по­даток: доколку секој од 700 000-те hiki­ko­mo­ri коишто се регистрираа со помош на ја­пон­ската влада во 2010 година (19), би можел по­тенцијално да заработи минимално по 500 евра месечно (на пример 6 000 годишно по­мно­жено со 700 000), тоа е 4 200 000 000 евра што може да се додадат го­дишно на економијата. Така што, не само што владата би генерирала придобивки, во исто време и би заштедила на долгорочни тро­шоци поврзани со психолошки со­ве­ту­ва­ња и рехабилитација.

Истражувањето има две главни огра­ни­чу­ва­ња: прво, прегледот на литературата е главно све­ден само на англиски автори или пре­ве­де­ни материјали; текстовите на јапонски јазик се неразбирливи за авторите, поради што мно­гу оригинални извори на информација се ком­промитирани. Второ, ова е единствен слу­чај на истражување, поради тоа ис­тра­жу­ва­ње­то е ограничено според валидноста и ге­не­ра­ли­за­цијата. За да се зголеми валидноста и ге­не­ра­лизацијата на тековното истражување, пот­ребно е големо меѓународно истражување што моментално гарантира идна валидна хи­по­те­за. Во продолжение, сè уште постојат мно­гу непознати, што обезбедува многу ис­тра­жување во оваа област на знаење и гра­де­ње теорија.

 

To conclude, the lower birth rate across most industrial and technologically advanced countries in the world is accompanied by the increasing phenomenon of hikikomori. Society needs to respond to the new challenge promptly because the adolescents are the assets for the next century. To understand the core problem of this phenomenon and finding solutions are urgently needed in preventing wastage of human resources. To provide a sense of the economic impact scale, using the 700,000 hikikomorians which the Japanese government figures showed in 2010 (19), if each of the youth could potentially earn a minimum of Euro500 a month (i.e., Euro6, 000 per annum times 700,000), Euro 4, 200, 000, 000 per year could potentially be added to the economy. Therefore, not only will the government generate income revenue, but, at the same time, save on long-term expenditure on psychopathological counselling and rehabilitation.

This study has two main limitations: first, the review of literature is largely reliant on English writers or translated materials; for the texts in Japanese language are incomprehensible to the authors, hence many original sources of information are compromised. Second, this is a single case study; therefore, it is limited by its representativeness and generalization. To increase the validity and generalization of the current study, large scale international collaborative research is certainly warranted to further validate the hypothesis. In addition, there are still a lot of unknowns which warrants more research in this field of knowledge and theory building.

 

 

Citation:Suk-ching Chong S, Chan KM. A Case Study of a Chinese ‘Hikikomorian’ in Canada – Theorizing the Process of Hikikomorization. J Spec Educ Rehab 2012; 13(3-4):99-114. doi: 10.2478/v10215-011-0028-0

   

Article Level Metrics

 
   

Референци/ References

 

 

 

 

 

1.   Ogino T. Managing categorization and social withdrawal in Japan: rehabilitation process in a private support group for hikikomorians. International Journal of Japanese Sociology 2004;13:120-33.

2.   Furlong A. The Japanese hikikomori phenomenon: acute social withdrawl among young people. The Sociological Review 2008;56(2):309-25.

3.   Kaneko S. Japan’s ‘socially withdrawn youths’ and time constraints in Japanese society. Management and conceptualization of time in a support group for ‘hikikomori’. Time & Society 2006;15(2/3):233-49.

4.   Hirashima N. Psychopathology of social withdrawal in Japan. Japan Medical Association Journal 2001;44(6):260-2.

5.   Jones M. Shutting themselves in. The New York Times Magazine [serial online] 2006 Jan 15 [cited 2009 June 5]. Available from: URL:http://www.nytimes.com/2006/01/15/ magazine/15japanese.html? pagewanted=all

6.   Ng H. Melancholy group: how hermits of both genders were refined. Discovery 2008;12:52-3. [Chinese]

7.  Ying FS, Ko PY, Ha WM. A miniature hikikomori encyclopedia. Hong Kong: Hong Kong Christian Services; 2008. [Chinese]

8.   Sakai M, Ishikawa S, Takizawa M, Sato H, Sakano Y. The state of hikikomori from a family’s point of view: statistical survey and the role of psychological intervention. Japanese Journal of Counseling Science 2004;37(2):168-79.

9.   Hattori Y. Social withdrawal in Japanese youth: a case study of thirty-five hikikomori clients. Journal of Trauma Practice 2005;4(3/4):181-201.

10. Lau TS. Hiding: the risk of youth in a technological era. Youth discovery 2007;3:40-2. [Chinese]

11. Barr CW. Young Japanese retreat to life of seclusion. Christian Science Monitor 2000;92(186):1.

12. Fung LT. Hikikomorians – Asian’s exclusive products. Sing Tao Daily 2005 May 13;Sect. E:10. [Chinese].

 

 

 

13. Sakamoto N, Martin RG, Kumano H, Kuboki T, Al-Adawi S. Hikikomori, is it a culture-reactive or culture-bound syndrome? Nidotherapy and a clinical vignette from Oman. International Journal of Psychiatry in Medicine 2005;35(2):191-8.

14. Wong CW. The phenomena of withdrawal and rebelliousness under society’s rejection. Christian Service Bulletin [serial online] 2006 [cited 2009 June 5]; 272. Available from:URL:http://www.hkcs.org/cnews/ c272/c2720401. htm [Chinese]

15. Ito M. Mobile phones, Japanese youth, and the replacement of social contact. Computer Supported Cooperative Work 2005­;31­(2):­131­-48.

16. Borovoy A. Japan’s hidden youths: mainstreaming the emotionally distressed in Japan. Culture, Medicine and Psychiatry 2008;32(4):552-76.

17. Zielenziger M. Shutting out the sun. How Japan created its own lost generation. New York (NY): Nan A. Talese, Doubleday; 2006.

18. Teo AR. A new form of social withdrawal in Japan: a review of hikikomori. International Journal of Social Psychiatry [serial online] 2009 [cited 2009 June 30]. Available from: URL:http://isp.sagepub. com/content/56/2/178

19. Hoffman M. Nonprofits in Japan help 'shut-ins' get out into the open. The Japan Times Online. The Japan Times 2012 [cited 2012 April 3]. Available from: URL: http://www. japantimes.co. jp/text/ fd20111009bj. html

 

 

 

Share

Follow Us



FacebookTwitterLinkedinWikiBlogger

Share Us

MySpaceTwitterStumbleuponGoogle BookmarksRedditLinkedInMixxRSS FeedPinterest
 

Journal metrics

Publish with JSER

Indexed in