По смртта на мајката на Kar-mon, тој изгледа посериозен при решавањето на неговите проблеми. Дел од причината поради којашто тој сакаше да учествува во ова истражување е дека не може да најде многу помош за луѓето кои страдаат од hikikomori во Северна Америка/Канада. Тој не е во состојба да најде некоја реална група за поддршка, помошни линии или програми за овој конкретен проблем. Пред да појави интерес како соработник-автор за овој труд, авторот го води него да ги организира неговите мисли преку одговарање на четирите клучни прашања (кој, кога, што и зошто) од неговите проживеани моменти како лице со hikikomori. Следуваат неговите приказни (4/11/2011, стр. 22-27):
Кога првпат се сретнав со терминот „hikikomori“, јас бев многу изненаден што постои таква класификација и други луѓе со истиот проблем. Читајќи за поими како што се надворешна манифестација на однесување на лицето со hikikomori: не зборуваат со никого или со ограничен број на луѓе од реалниот свет, седат во соба или домот ненормално долг период, излегуваат само по потреба и екстремно минимално, не следат што диктира општеството и дека секој треба нешто да прави..., несоцијализирани во реалниот свет и многу други навидум чудни однесувања што предизвикуваат родителите и другите да бидат загрижени..., јас се поврзав себе си.
Верувам дека за да сфатам кога станав hikikomori, бара разбирање на неколку фактори претходници: примарно, по природна предиспозиција јас сум интровертна личност, што ми дава висока шанса или веројатност да се појави hikikomori како вродено. Типот на постапки или искуства кои јас ги имав се како на интровертна личност, така што екстровертниот свет е само голема празнина (недоволна социјализација и/или вроден поттик да се биде константно добар како и луѓето кои многу се социјализираат). За крај, во мојот случај јас не бев екстровертна личност која оддеднаш се затвори, туку јас ги имав сите интровертни елементи кои беа потребни за зачнување на hikikomori карактер, но дотогаш (како помлад) не бев таков по дефиниција поради околностите и средината (школувањето) во која јас се наоѓав.
Второ, средината - да бидам во некоја средина каде можам по природен пат да се оформам и задржам пријателства, и потоа да заминам од таа средина или да бидам префрлен во средина каде јас не можам или не знам да се снајдам. Во приватното средно училиште јас можев да створам и задржам пријатели многу лесно, затоа што се гледавме често, а часовите нè тераа ние да соработуваме еден со друг; преку проекти и патувања, како и времето поминато заедно, имавме шанса да се запознаеме подобро меѓу себе... имавме добри и лоши времиња. Тие од нас кои имаа заеднички интереси можеа слободно да преминат од својата училница во нашата и да ги следиме заедно настаните кои нè интересираа. Доколку ништо не се случуваше надвор од училиштето, ние знаевме дека наскоро ќе се видиме. Претпоставувам дека друг фактор беше основното училиште, моите пријатели беа повеќе екстровертни од мене и беа иницијатори на повеќето дружења. Во приватното училиште, беше полесно да се запознаат пријатели и да се одржат тие пријателства поради релативо малиот број на ученици во одделението споредено со државните училишта, како и да се гледаме почесто... Во државното училиште, постои послаба врска поради бројот на ученици и постојат повеќе шанси луѓето еден до друг да не се познаваат од почеток... Се почувствував како туѓинец за пријателството, додека во приватното училиште каде секој знаеше секого од истото одделение, освен неколкуте нови ученици кои пристигнуваа секоја година. Клучниот настан – причинител чинам дека беше завршувањето на школската година. За мене „феноменот започна“ кога се споија примарните, секундарните и терциерните причини.
Луѓето со hikikomori голем дел од времето го поминуваат во внатрешна средина (глава, фантазија, мисли, чувства итн.)... Со време станува полошо и ефектите се натрупуваат колку подолго сме во таа состојба. Тоа е прогресивна загуба на временски период. Што е разликата помеѓу затвореник што е осуден да живее со години во една ќелија (и живее како hikikomori) и (вистински) hikikomori? Хикикоморините имаат избор да излезат или не. Дали да се остане дома или да се излезе? Доколку нивниот одговор е 97/100 да се остане дома... тогаш тие најверојатно ќе завршат дома... не постои никаква (или ниска) мотивација за реална социјална интеракција. За интровертните лица, социјализацијата и излегувањето надвор одзема енергија... така што ако не постои доволно голема награда или потреба да се излезе надвор, тие би останале внатре.
Верувам дека хикикоморините се силно интровертни лица, и многу од нивното (манифестирано) однесување може да биде објаснето со надоврзување на ова, бидејќи тие имаат тенденција да ги насочат навнатре, во својот затворен свет.... Хикикоморините не се придржуваат до никаква социјализација или истата е ограничена, нив им недостига склоност да комуницираат во прво лице како норма и стандард. Хакикоморините имаат недостиг на мотивација физички да учествуваат во општеството... со сериозност дефинирана преку нивото на изолација или мерена преку нивното растојание од социјалниот успех. Верувам дека тоа може да биде грубо мапирано (во однос на комуникацијата или фазите на социјализација), од најлоши/најтешки случаи hikikomori… до средно ниво и над тоа. Секоја фаза на напредок станува прогресивно потешка... и треба да резултира во повеќе „социјална енергија“ доколку е успешна... Открив дека преминот од интровертна во екстровертна личност, или ограничено до претерано комуницирање, дека е „прогресивна скала“.
Поради двете причини, јас го гледам hikikomori како интровертен/социјализирачи проблем.
Пред да постанам hikikomori (по дефиниција), јас бев цврсто интровертен. Јас можеби не бев класифициран како hikikomori кога бев во основно или средно училиште, бидејќи се наоѓав во константна социјална средина (иако јас често се социјализирав со минимално или неколку добри пријатели), но јас поминував многу време дома изведувајќи соло активности: многу часови учење, гледање ТВ, читање списанија/книги, каде една соло активност преминуваше во друга со текот на годините – видеоигри, компјутери, електроника, уметност. Јас одбивав забави и настани на коишто бев поканет, освен доколку настаните беа поврзани со моето хоби: интернет, филмови, аниме, манга (јапонски анимирани филмови). Доколку ги отстранам сите интровертни активности од мојот живот, голем дел од мојот живот би исчезнал. Целиот мој живот имав природен нагон да се вклучам и да го продлабочам мојот „внатрешен интровертен свет“, но во голем дел од мојот живот јас никогаш, всушност, не се обидов да ги проширам екстровертните активности... само да го намалам моето време поминато таму. Така што, по завршувањето на образованието јас се претворив во hikikomori, кога завршија „трагите и водечкиот пат“, а социјалната средина не беше природно или лесно да се одржи како кога бев во средно училиште.
Враќајќи се назад во мојот живот, времето кога бев најмалку како hikikomori... или ги форсирав моите социјални граници или бев најмногу социјално активен: во најмала мера, правев телефонски повици, излегував и се сретнував со луѓе. Вистинската промена беше да се биде лицето кое е иницијатор, наместо да се чека други да го прават тоа, и комуницирање со непознати луѓе. Искуствата беа ограничени за мене, но дефинитивно можев да ја почувствувам разликата.
Доколку постоеше некакво чувство кое можеше да биде означено како најмалку hikikomorian, тоа би било чувството кое го имав по правењето нешто што беше социјален предизвик или потешкотија или нешто екстровертно.
|
|
After the death of Kar-mon’s mother, he appeared more serious in tackling his problem. Part of the reason he wanted to do this research was the fact that he cannot find much professional help for hikikomorians in North America/Canada. He is unable to find any existing support groups, help lines, or programs for this particular problem. Upon his interest to co-write this paper, the author guides him to organize his thoughts by answering the four ‘W’s (who, when, what and why) of his lived experience as hikikomorian. The following are his narratives (4/11/2011, pp.22-7):
When I first came across the term ‘hikikomori’, I was really surprised to find out there was such a classification and others like me. Reading things like the outward manifestations of hikikomorian's behavior: talking to no one or limited number of people in real life, staying in room/home for abnormally long periods of time, only going out when necessary or extremely minimally, not following what society dictates everybody should be doing..., not socializing in real life, to many other seemingly peculiar behavior that causes parents and other types of worries...these are all the things I can relate to.
I understand that when I became a hikikomorian it required an understanding of several preceding factors: Primary, by natural predilection I had an introverted personality, giving me high chance or probability that hikikomorian behavior would be native. The kind of actions or experiences that I used to have is that of an introvert; so the extrovert world is just a lot of blanks (not enough socialization experience and/or native drive to make the attempts to be consistently good as those who socialized a lot). At least for my case, it wasn't that I was an extrovert and suddenly shifted to private person. It was that I had all the introverted elements needed for being a hikikomorian but wasn't one by definition (when younger) because of the circumstance and environment (schooling) I was in.
Secondary, environment (being in an environment where I can make and keep friends naturally/easily and being taken out of it or transferred into one I can't or don't know how to). In the private high school, I could make and keep friends easily because we'd see each other often, and classes made us interact with each other through projects and trips and during the time spent together we got to know one another better...we had good times and bad ones. Those of us that had common interests could naturally bridge from the classroom to the outside getting together for events that mutually interested us. If nothing was happening outside the school, we'd know we get to see each other very soon. I guess the other factor was that in secondary school my friends were more extroverted than me and initiated most of the gatherings. In private school, it was easier to make and keep friendships because of relatively small class sizes compared to public school and get to see each other more often… In the public school, there tends to be a looser connection because the amount of students is larger, there are more chances for the people beside each other to not know each other from the start… I felt more like a stranger to friendship versus in private school where everybody knew everybody in the same grade except for the few new people added each year.
Tertiary, the trigger event appears to be the end of the school year. For me, the "phenomenon took place" when putting together Primary, Secondary and Tertiary reasons together.
Hikikomorians spend much time in internal environment (head, imagination, thought, feeling, etc.) ...it gets worse and the effects compound the longer we're like that. It is a progressive loss over time. What's the difference between a prisoner that is confound to live in his cell for years (and live like a hikikomorian) and a (real) hikikomorian? Hikikomorians have a choice to go out but they don't. Whether to stay at home or to go out? If their answer is 97 out of 100 to stay at home, then they are most likely to end up staying at home… there is no (or low) drive or motivation for real life social interaction. For introverts, socialization and going out may drain our energy... so unless there's a reward big enough or necessity to go out, we'd rather not take the hit.
I believe that hikikomorians are strong introverts at the core, and much of their (manifested) behavior can be explained building on this, for they have the tendency of turning things inwards versus outwards.... Hikikomorians hold on to limited or no socialization, they lack preference to communicate in first person as a norm and by default. Hikikomorians lack the extrovert drive or motive to physically participate in society...with severity defined by level of isolation or measured by their distance from social success. I believe it can be roughly charted (in terms of communication or stages of socialization), from worst cases of hikikomorian's to the level of an average person and beyond. Every advanced stage gets progressively more difficult and if successful should result in more "social energy". I've discovered transitioning from introvert to extrovert, or transitioning from communicating limitedly to very much to be a "progressive ladder".
I've come to see hikikomorians as an introvert/socialization issue because of two reasons:
1. Before I was a hikikomorian (by definition), I was strong reclusive. I may not have been classified as a hikikomorian when I was in elementary school, middle school or high school, because I was in a consistent social setting (even though I often socialized minimally or just with a few good friends), but I spent much of my time at home doing solo activities: many hours studying/doing homework, watching TV, reading magazines/books, seemed like over the years one solo activity went into the next, video games, computers, electronics, art etc. I'd turn down parties and events I was invited to, except doing things that were related to one of my hobbies: internet, movies, anime, manga. If I removed all the introverted activities in my life, most of the periods in my life would disappear. All my life, I have had a natural drive to participate and expand in my "inner/introvert world" but for most of my life never really sought primarily to expand in an extroverted activity...just minimizing my time spent there. So after schooling, I just ended up as a hikikomorian, when the "tracks and guide rails" ended and the social environment not as natural or easy to keep ongoing as when I was in high school.
2. Looking back at my life, the times I was least like a hikikomorian was either pushing my social boundaries or most socially active: at least making phone calls, going out and meeting people. The real switch has been being the one doing the initiating instead of waiting for the others to do it and communicating with people I don't already know. These experiences have been limited for me, but I definitely could feel the difference.
If there were any feeling that could be labeled as the least hikikomorian, it'd be the feeling I got after doing something socially daring, difficult or extroverted.
|
Од приказните на Kar-mon, се извлечени неколку увиди за училишните и општествените практичари:
Прво, се чини дека, доколку не се знае дека некое лице е hikikomori, може да се одложи можноста тоа лице да бара помош. Првично, Kar-mon не сфаќаше дека тој имаше таков проблем. Тој дури беше изненаден дека постојат луѓе како него. Доколку се покрене свеста за потенцијалното постоење на хикикоморини преку препознавање на карактеристиките на нивното однесување, тоа може да значи преземање на првиот чекор. Понатаму, треба да им се помогне да сфатат дека hikikomori е состојба, а не ментална болест или болест од друг вид и дека тие не се сами. Ова разбирање може да им даде надеж да ја избегнат оваа ситуација.
Второ, Kar-mon го хипотетизираше потеклото на hikikomori како проблем кој се појавува како резултат на природната предиспозиција што е претходник на сите други фактори. Тој ги сметаше сите други променливи, како што се животната средина или социјалните аспекти, како споредни во однос на природната предиспозиција, додека завршувањето на формалното образование може да го повлече пресудниот фактор. Се чини дека тој верува дека hikikomori не е културно поврзан феномен; секој со цврст интровертен карактер може да биде склон кон развивање на оваа состојба, врз ефектите од секундарни и терциерни фактори. Неговата хипотеза може да е вистинита, бидејќи оваа епидемија прераснува во светски феномен (18). Сепак, без поконкретни емпириски докази од поголем примерок, тешко е да се каже колку е валидно ова тврдење за вродена склоност. Можеби некој вид на тест за карактерот, како што се легендарните Myers Briggs индикатори за тип (ИТMБ) при разбирањето дали една личност е интровертна или екстровертна, може да биде корисен при тестирање на хипотезата за идни истражувања на хикикоморините. Бидејќи хипотезата на Kar-mon се покажа точна, ова може да им даде идеја на професионалците (како што се учителите, училишните советници или психолозите) да работат проактивно со социјално повлечени деца и нивните родители. Заедно, интегрираните превентивни програми или услуги може да ги намалат шансите за настанувањето на ваков проблем.
Трето, за време на процесот на рефлектирање на четирите „К“-зборови и соработништвото за пишување на овој труд, се чинеше дека овие активности сами по себе се корисни за самооткривањето на Kar-mon, самопојаснувањето и самолечењето. На пример, кога се дискутираше за коавторство, авторот преферира да го користи своето помалку познато кинеско име Kar-mon наместо неговото често користено англиско име, со цел да се заштити себеси и своето семејство, така што напиша: „Од каква корист е авторот кој произведува уметност, но ја крие и не ја дели со никого што може да ужива? Еден вид на самопораз?“ (8/11/2011, стр. 34). Сепак, по неколку дена, тој напиша „Сè уште не сум подготвен јавно да се претставам... Засега останувам анонимен, а можам да се експонирам во јавноста како што станувам подобро подготвен… Процесот на споделување дефинитивно ми помага да ги решам интерните проблеми“. (8/16/2011, стр. 44) По два дена тој напиша: „Kar-mon е добро, дури и моето вистинско име е добро...“ Тој објасни: „Првичните чувства се страв и повлекување, но тоа што се случува е исто мојата потреба да се развијам и подигнам спротивно на предизвикот. Така што, ако се одлучам јавно да се произнесам, морам да ги спремам моите мисли и емотивни процеси. Не сум спремен, но си дозво- лувам да направам грешки (сепак, ми треба многу за да ја преминам границата од добар или одличен во што и да правам, дури иако претходно сум бил лош во тоа) и доколку излезе ретка шанса што би ги подобрила моите цели, јас не можам да ја преминам доколку не сум подготвен; ако е тип на искуство каде доколку не се обидам да се воздржам, знам дека подоцна би се прекорувал себеси.“ (8/18/2011, стр. 46)
Четврто, се чини дека улогата на придобивка може да објасни дел од причините. На пример, во предходните искуства на развивањето на тенденцијата кон hikikomori кај Kar-mon може да се припише на неговото сопствено чувство на беспомошност (надворешни фактори/ниска внатрешна контрола) изразени преку надворешни настани, како што се промената на училиштето и заминувањето на неговите екстровертни соученици; додека тековната рефлективна фаза е означена од верувањето дека тој може да влијае на ситуацијата преку неговите сопствени обиди (внатрешни фактори/висока внатрешна контрола) како што е поместувањето на сопствените социјални граници преку иницирање на комуникација, наместо чекање другите да комуницираат со него (стр. 10). Како теоријата на атрибути влијае врз процесот на хикикоморизација и како таа се поврзува со интересите на едно лице за да го надмине сопствениот статус на hikikomori, секако треба понатамошно испитување.
|
|
From the narratives of Kar-mon, several insights are drawn for school or community practitioners:
First, it appears that not knowing that one has hikikomori condition may delay ones possibility of seeking help. Initially, Kar-mon did not realize that he had such a problem. He was even surprised to learn that there were people like him. This may imply that the raising of self-awareness of potential hikikomorians in recognizing their behavioral characteristics is the first step. Further, in helping them to understand that hikikomori is a condition and not a mental illness or sickness, and that they are not alone. This understanding may give them hope to circumvent their situation.
Second, Kar-mon hypothesized that the root of the hikikomori problem stems from a natural predilection which is a precedent to all other factors. He considered all other variables, like the environment or socialization aspects, as only secondary to it; while the end of the formal education may pull the final trigger. He seems to imply that hikikomori is not a culture-bound phenomenon; anyone with a strong introverted personality may be prone to develop this condition upon the effects of some secondary and tertiary factors. His hypothesis may be true as this epidemic is growing into a worldwide phenomenon (18). However, without further empirical proof from a large sample size, it is hard to say how valid this inborn predilection claim may be. Perhaps, some kind of personality tests, such as the legendary Myers Briggs Type Indicators (MBTI) in understanding whether a person is an introvert or extrovert, may be useful for testing the hypothesis in future research with all hikikomorians. If Kar-mon’s hypothesis is proven true, this may give clues to professionals (such as teachers, school counselors or psychologists) to work proactively with socially withdrawn children and their parents. Together, integrated preventive programmes or services may reduce the odds of such a problem to arise.
Third, during the process of reflecting on the four ‘Ws’ and co-writing this paper, it appears that the activity by itself is a useful means to Kar-mon’s self-discovery, self-clarification and self-healing process. For instance, when discussing about co-authoring, the co-author prefers to use his less known Chinese name ‘Kar-mon’ instead of his commonly known English name, in order to protect him and his family,so he wrote: “What use is an artist that produces art but hides it, and shares it with no one else to enjoy? A kind of self-defeating?” (8/11/2011, p.34) However, after a few days he wrote, “I’m not ready to go public yet... I can stay anonymous for now and go more and more public as I get better prepared… Through the process of sharing, it definitely helps me work out things internally.” (8/16/2011, p.44) Two days after, he wrote, “Kar-mon is ok, even my real name is ok...” He explained, “the initial feeling is fear and pulling back, but what happens is also my need to develop and rise up to the challenge. So if I’m to go forward, I have to alter my thoughts and emotional processes. I am not ready but I give myself allowance for a mistake (however I need a lot to cross the threshold of being good or excellent at what I do, even if I were previously poor at doing it) and if rare opportunity comes up that will advance my objectives, I can’t pass it up even if I’m not ready; if it’s the type of experience where I don’t try or hold back, I know I will end up kicking myself later.” (8/18/2011, p.46)
Fourth, it appears that the role of attribution may explain some part of the causes. For example, in Kar-mon’s early experiences of developing the hikikomori tendencies, it may be attributed to his own sense of helplessness (external attribution/low internal control) in the face of external events, such as the change of school and departure of extrovert peers); whilst the current reflective phase is marked by a belief that he can influence the situation through his own efforts (internal attribution/high internal control) such as when he talked about pushing his social boundaries by initiating rather than waiting for others to communicate with him (p.10). How attribution theory plays out in hikikomorization and how it relates to the interest of one in overcoming his/her hikikomorian status, certainly needs further studying.
|
Да се заклучи, ниската стапка на раѓање во најголемиот дел од индустриски и технолошки напредните држави во светот е придружена со зголемената појава на феноменот наречен hikikomori. Општеството треба навремено да одговори на овој нов предизвик, затоа што младината е идното богатство за следниот век. За да се спаси трошењето на човечки ресурси, од итно значење е да се разбере суштинскиот проблем на феноменот и наоѓањето на решенија. За да се обезбеди чувство за економската скала на влијание следува следниов податок: доколку секој од 700 000-те hikikomori коишто се регистрираа со помош на јапонската влада во 2010 година (19), би можел потенцијално да заработи минимално по 500 евра месечно (на пример 6 000 годишно помножено со 700 000), тоа е 4 200 000 000 евра што може да се додадат годишно на економијата. Така што, не само што владата би генерирала придобивки, во исто време и би заштедила на долгорочни трошоци поврзани со психолошки советувања и рехабилитација.
Истражувањето има две главни ограничувања: прво, прегледот на литературата е главно сведен само на англиски автори или преведени материјали; текстовите на јапонски јазик се неразбирливи за авторите, поради што многу оригинални извори на информација се компромитирани. Второ, ова е единствен случај на истражување, поради тоа истражувањето е ограничено според валидноста и генерализацијата. За да се зголеми валидноста и генерализацијата на тековното истражување, потребно е големо меѓународно истражување што моментално гарантира идна валидна хипотеза. Во продолжение, сè уште постојат многу непознати, што обезбедува многу истражување во оваа област на знаење и градење теорија.
|
|
To conclude, the lower birth rate across most industrial and technologically advanced countries in the world is accompanied by the increasing phenomenon of hikikomori. Society needs to respond to the new challenge promptly because the adolescents are the assets for the next century. To understand the core problem of this phenomenon and finding solutions are urgently needed in preventing wastage of human resources. To provide a sense of the economic impact scale, using the 700,000 hikikomorians which the Japanese government figures showed in 2010 (19), if each of the youth could potentially earn a minimum of Euro500 a month (i.e., Euro6, 000 per annum times 700,000), Euro 4, 200, 000, 000 per year could potentially be added to the economy. Therefore, not only will the government generate income revenue, but, at the same time, save on long-term expenditure on psychopathological counselling and rehabilitation.
This study has two main limitations: first, the review of literature is largely reliant on English writers or translated materials; for the texts in Japanese language are incomprehensible to the authors, hence many original sources of information are compromised. Second, this is a single case study; therefore, it is limited by its representativeness and generalization. To increase the validity and generalization of the current study, large scale international collaborative research is certainly warranted to further validate the hypothesis. In addition, there are still a lot of unknowns which warrants more research in this field of knowledge and theory building.
|